После пропасти династије Немањића у 15. веку, и вишевековне владавине под Турцима, ваљало је изабрати новог вожда, који би у континуитету наставио краљевство Срба. Очевидно историјска одговорност је пала на Ђорђа Петровића, у народу познатог као Карађорђе. Ево како се то обистинило на Сретење 1804. године, у Орашцу.
Карађорђе је имао реч:
„Ево, браћо, ми у име Бога устадосмо противу Турака, који нам кнезове секу, имања наша отимају, робе нас и арају, наше жене, сестре и ћери бешчасте, поштење нам газе, цркве и манастире нам скрнаве и многе друге зулуме нам чине… „Сад браћо, ако ви пристајете као што сам ја започео, и као што мислим, ако Бог да, да ће добро бити, за народ, да подигнемо сав народ, да по селима ханове и чардаке палимо, ханџије и субаше побијемо, Турке у градове стерамо…. А од цара немамо се шта бојати, јер моја намера и није да се цару противимо, него само да се курталишемо ових зликоваца, који не само што с нама овако бездушно поступају, но су и самом цару противни.„
Из гомиле чули су се гласови: „Хоћемо, хоћемо! Сви тако како нам ти Ђорђе кажеш; ми те слушамо и слушаћемо те!
Карађорђе је сачекао да се гласови стишају, а затим је наставио:
„Е, браћо, добро кад хоћете! Ми сада како смо ово дело почели, треба нам изабрати између нас једнога старешину, који ће бити глава пред нама, и да га сви слушамо, а без тога није нам вајде од започетог овог дела!„
Настао је тајац и неверица. Људи потпуно изненађени и зачуђени питали су се зашто им то Карађорђе говори кад је знано да је он још од 13. јула прошле године отпочео припреме за Устанк. Прибрани и смирени старац, прота буковички Танасије, рекао је:
„Тако и треба да буде, брате Ђорђе! И ја први, и сви овде сабрани, тако оћемо, и оћемо баш да ти нама будеш старешина, и глава пред нама, а ми ћемо те сви слушати. „
Протине речи као да су нашле плодно тло. Сви као из једног грла: „Ми оћемо тебе Ђорђе за старешину, и сви ћемо те слушати!„
Карађорђе:
„Којекуде, ја хоћу свуда са вама, али нећу пред вама… Ја не могу бити ваш први старешина, но ви, прво изаберите себи кога другога, ето Станоја Главаша, ето Вула, ето кнеза Марка, ето Теодосија трговца, или кога оћете, ја ћу га најбоље слушати.„
Тада је трговац, Теодосије, рекао: „Ја не могу бити старешина. Ако сутра турска војска рупи у Србију, како ћу ја изаћи пред Турке. И шта ћу им казати кад ме запитају ко поби толике Турке и попали турске куће и џамије. Него сад буди ти Ђорђе, који си ово дело и почео. Или нек буде Станоје Главаш, који је код Турака и овако познат као хајдук, и ако турска војска удари на Србију и Турци опет овладају, он с хајдуцима нек бежи у гору, а ми ћемо изаћи пред Турке и бацићемо кривицу на њега, и на остале хајдуке, па ћемо ми после њему лако израдити бурунтију и предати га као хајдука. Ако ли се што другачије окрене, и ово се протегне, ми ћемо владати и заповедати; народ нам је свакојако у рукама“.
На то је харамбаша, Станоје Главаш, одговорио:
„Ја сам хајдук, и мене хајдуци слушају, и слушаће ме, али сав народ нису хајдуци, па ће људи сутра рећи: куда ћемо ми за хајдука! У хајдука нема куће, ни кућишта. Сутра кад Турци навале, он ће у шуму, а ми ћемо остати на мејдану, да нас Турци арају и робе. Него нека народ узме себи за старешину из народа кога хоће, ако Ђорђе неће, који је и досад био с народом и који је ово дело и започео; а ја ћу чинити што могу као и досад. Ја, побратиме Ђорђе, ако се ти старешинства не хтеднеш примити, овај час одох својим путем!„
Мудри седамдесетогодишњи прота Буковички узео је реч и упитао Карађорђа:
„А зашто ти не би нам био старешина, брате Ђорђе? Ми сви тебе `оћемо! Но, кажи нам зашто ти нећеш?„
Карађорђе:
„Ја сам човек плахо љут, ко ме не послуша, или пође на страну, или почне неке какве старе пизме (свађе) да тера, ја ћу онога да убијем, а ви можете зато замрзнути и сваки на своју страну разграђати, пак онда ништа од нас неће бити, а Турци ће једва дочекати па ћемо онда пропасти горе но досад! „
Прота Танасије, Станоје Главаш, Вуле Илић, Хајдук Вељко, Васа Чарапић, Јанко Катић и многи други народни прваци повикали су у глас:
„Ми тебе оћемо Ђорђе, за првога поглавара и управитеља народа српскога, и кад си умео, и знао, у немачком рату са стотинама војника четника самовољника управљати, умећеш и сад са овим мирним народом. И такав нам и треба, строг поглавар, да га имамо, и сви ћемо тебе слушати, и помагати у свачему, што год ти хотео, и заповедао будеш, и ко тебе не послуша каштигуј га како ти за право нађеш, па и самом смрћу! „
Опет тајац. Карађорђе као да је тако нешто очекивао па је наставио:
„Ја оћу браћо да се тога терета, по жељи и вољи вашо, примим; но да сваки зна, да ја оћу сви у слогу да дођу, да нико не тера пизме, да лопова и хајдука не буде, да су путови, трговине и трговци слободни, и сигурни, а гди би се такви злочинци уватили да се одма погубе! „
Прота Танасије, кога је подржао готово сав сабрани народ, узвикнуо је:
„И ми то све тако и оћемо, и то је добро, тако и јесте; ти тако ради, и с нама управљај, а ми ћемо ти сви у помоћ бити, и сви те слушати, па ће добро бити… „
После толике речи убеђивања, Карађорђе је изјавио да се прихвата да буде „врховни вођа и управитељ српскога народа“. Како је потом забележио биограф – сви се развеселе, настало је опште славље и олакшање и рекну:
„Срећан био, господару Ђорђе, Бог ти дао те силу турску скрхо, и избавио српску сиротињу да више не цвили од турског зулума“.
Тада је прота буковички Танасије, под ведрим небом у Орашцу, пред искупљеним народом, за срећно отпочето свето дело, за ослобођење српскога народа од турског варварства, одржао молебствије и свету водицу. Карађорђе се потом заклео да ће као „врховни вођа, и управитељ српскога народа, народ српски од Турака, и свачијег насиља и неправде, бранити и заштићавати и свагда јуначки га противу непријатеља српства водити, и веран му бити. „
После заклетве, Карађорђе је целивао свето Еванђеље, и часни крст, а прота Танасије га је благословио. Потом су кнезови, и други народни прваци, и јунаци, којих је било 2.400, дали реч на веру једни другима, и над часним крстом, и светим Еванђељем, и заклели се да ће „један другоме, и Карађорђу, верни бити, и све што он буде заповедао слушати, и вршити, и да га нигди и никад издати неће“.
Сви у глас говорили су за протом буковичким речи заклетве:
„Ко издао, издало га тело; пожелео поћи, али не могао! У кући му се не јављало ни старо ни младо! Од руке му се све скаменило; у тору му овце не блејале, у обору краве не рикале. Да бог да се у сињи камен претворио, да се други на њега не угледају. Не био срећан ни дуговечан, нити лице божије икад видео! Амин! „
Прота је затим часним крстом по три пута прекрстио људе, и попрскао освештаним босиљком на све четири стране.
Карађорђе, старешине, и сви присутни људи, помолили су се Богу за срећно њихово предузеће, љубили су часни крст и свето Еванђеље. Прота их је потом благословио. Онда су се сви братски изљубили.
Карађорђе је потом узео од проте освећен барјак, развио га у част ослобођења србског народа од Турака и предао га у руке Танасију Рајићу Страгарцу.
Извор: Константин Н. Ненадовић, “ Живот и дела Великог Ђорђа Петровића Карађорђа“, Беч, 1883.
Из рубрике „Лични став“ са сајта Удружења Краљевине Србије, аутортекста Новице Стевановића, пуковника у пензији
(Текстови у рубрици „Лични став“ представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија)
