Коначно се у Србији са њене прошлости скида вековна прашина, под којом се још увек назире избледели сјај некадашњих времена, а упркос томе, довољан да заблиста одушевљењем у очима посматрача.
Поступак реституције је покренуо многе заборављене теме, међу њима и причу о Којићима и њиховим потомцима, оданим пријатељима, сарадницима, следбеницима Карађорђевића у најтежим временима, са којима су неговали и кумовске односе. У септембру 2016. године, овој породици је реституцијом враћена само једна у низу драгоцености – вила у Закути, надомак Крагујевца и Краљева, а овим малим кораком, учињен је велики помак у напретку ка правној држави и праведнијем друштву. Она је споменик страдања целог српског народа који је задесила иста судбина.
Безакоње и терор Брозовог режима
У послератној Југославији, индустријалцима, имућним грађанима, страним држављанима, одузимана је имовина на основу закона донетих у Титовој олигархији. Југославија за време Броза није била држава народа, већ творевина у рукама аутократе и једнопартијског система. Међу жртвама комунистичке пропаганде нашли су се и чланови угледне гружанске породице Којић из Закуте. Чиме су то заслужили? Заслужни за модернизацију живота у свом крају, обележили су развој Шумадије на прекретници два века – 19 и 20. Драгутин Којић, др права и министар у седам влада у периоду 1919-1929, био је велики пријатељ Александра Првог Карађорђевића, а његов отац, Сретен Којић, краља Петра Карађорђевића, са којим је био и у кумовским односима након што је краља под псеудонимом Петар Мркоњић, превезао из Босне у устаничку Србију 1903. године. Драгутин је по пројекту чувеног архитекте и рођака, Бранислава Којића, подигао вилу у 
Закути, са жељом да остане за успомену и сећање на Којиће сваком ко прође кроз овај крај. У вили је проводио викенде и мештани тврде да су Којићи били дивни и племенити људи великог срца и широке руке, ,,на понос села“. Деца су их поздрављала покличом добродошлице: ,,Живели Којићи“! Драгутинов брат, Милутин, лекар по професији, бесплатно је лечио становнике из три околна села и основао прву ординацију у том крају. У Крагујевцу су имали своју банку, кредитима су несебично помагали Гружанима, а Закута је имала водоводну мрежу пре многих развијенијих градова. Заслужни су за изградњу пруге Лапово – Краљево – Скопље, коју је финансирала италијанска породица Сретенове супруге, Терезе Монтичели. Свакако да су свиме томе допринели да буду трн у оку непријатељима спопственог народа – комунистима.
Конфискација имовине
Почетак Другог светског рата означио је почетак пропасти породице Којић и од тада се плански радило на њеном затирању. Сама смрт Драгутина Којића обавијена је велом мистерије и неразјашњених околности. Милутинова породица је трагично настрадала, сина и ћерку су му пред женом убиле усташе, након чега су пресудили и њој, да би последњег сина и јединог наследника Којића, Сретена Којића Млађег, званог Пура, 9. маја 1945. комунисти оптужили за ратне злочине и погубили га, а 14.3.1946. године, конфискована је целокупна имовина Којића у корист државе, одлуком власти ФНРЈ. Одузето им је непокретно имање површине 9,19 хектара, дворац од 17 соба и помоћних просторија, земљиште… Олга Којић, Драгутинова супруга, иако је имала право на наследство, умрла је у Београду у беди и сиромаштву. Након ослобођења, конфискована је и банка у Крагујевцу. Са новом Југославијом пала је у заборав историја Којића, чији потомци данас воде битку за повратак имовине и угледа, нарушених вишедеценијском дискриминацијом.
Судбина отете виле
У вилу у Закути уселила се војска, а круну заменила комунистичка петокрака и натпис: ,,Живео друг Тито“. Којићи су обележени као непријатељи комунистичке партије и као симпатизери и пријатељи краља Петра и Александра, вечито су били на нишану власти. Етикетирани као народни непријатељи свакодневно су били изложени животној опасности. У кућу су се доселили чиновници тадашњег режима и била је подељена на неколико станова међу новим власницима. Извесно време је била и у функцији земљорадничке задруге, у њеним резиденцијалним салонима складиштено је жито, потом је претворена у Дом за ст
аре, Савез извиђача, угоститељски објекат… Сам улаз у вилу води у најрепрезентативнији део објекта, са великим плафонским сводом у рељефу од изрезбареног дрвета, радом уметника из Охрида, а са десне стране је улаз у радни кабинет са двокрилним дрвеним вратима која је Драгутину даровао краљ Александар, иначе гост куће Којића све до трагедије у Марсељу. Изглед врата високих 2.20, украшених дуборезима, није могуће прецизно реконструисати јер са унутрашње стране недостају иконе на оба крила. Својевремено су мистериозно нестала и преко ноћи постала плен пљачкаша, али су, након што су откривена на тезги београдског бувљака, враћена под истим околностима и данас красе улаз министаског кабинета. Остатак намештаја, драгоцености и инвентара, такође, бесповратно је нестао. Спиралне степенице воде до спрата и поткровља у којем се налазе резиденцијалне собе, тј. оно што је од њих остало. Вила у Закути данас стоји као споменик нечовештва – опустошена, руинирана, без струје, воде и живота, а трагови вандализма оставили су на њој дубоке ране. Чак и у таквом издању, предмет је дивљења случајних пролазника, радозналих посетилаца, а они који се Којића сећају, тамо више не одлазе јер не могу да поднесу тужну судбину ове ,,успаване лепотице“.
Битка за обнову
Готово 70 година након смрти Драгутина и Милутина Којића, борбу воде потомци пет ћерки Теофила Којића, рођеног брата Сретена Којића. Љиљана Павловић, једна од потомака, члан је Комисије за заштиту приватне својине и наводи да правда не почива само на повратку материјалног, већ на опоравку целе породице. Анамарија Павловић, Дејан Марић, Нада Марић, Василије Аксентијевић, у разговору за Краљевину, а у име породице укључене у процес реституције, откривају велику жељу да се овај споменик од изузетног историјског значаја преуреди и рестаурира у музејски или неки сврсисходан простор, да му се подари хуманитарна, едукативна или културолошка улога, да поново заживи старим сјајем и на добробит сваког ко у њу крочи. Ми им желимо много среће и да истрају на том путу истине и правде, са надом да ће држава и људи добре воље препознати потенцијал и вредност улагања у очување знаменитости наше културне баштине.
