Када је у ноћи 30. октобра 1918. избила револуција у Будимпешти и са власти збачен премијер гроф Хадик, вођа гроф Михаљ Карољија, да би задовољио тренутно расположење националних мањина Срба, Румуна, Чеха, Словака и осталих, прогласио је принцип народног самоопредељења.
Међутим, народи су то схватили као прилику да „судбину узму у своје руке” и почели да формирају народна већа.
Тако, у Великом Бечкереку је 31. октобра 1918. формиран Српски народни одбор (СНО), први у Војводини. Његови оснивачи су адвокати др Славко Жупански (1889-1959) и др Андрија Васић (1874-1955).
– Састали смо се у малој дворани Српске православне црквене општине, са Жарком Стакићем, попом Драгутином Мојићем, Живком Терзиним, Миланом Ракићем, Пајом Ристићем, Светозаром Исаковићем и Јефтом Вуковим и једногласно решили да оснујемо Српски народни одбор и уз одбор Српску народну гарду – сведочи др Жупански о оснивању првог СНО у Угарској – На оснивању Мађарског народног одбора, известили смо да постоји СНО, што је изазвало резигнацију присутних.
Тада је СНО обећао да ће новоформирана Српска народна града, коју чини војска од 400 наоружаних пешака са четири митраљеза и неколико коњаника, одржавати безбедност, ред и мир у граду.
Гарда прво заузела пошту
Спомен-плоча на фасади Успенске цркве у Зрењанину са именима палих српских добровољаца у Првом светском рату, фото: I love ZR
– СНО је ставио себи у задатак да на сваки начин спречи одлив новца и добара из града, и са овог подручја. Тако, Српска гарда прво је заузела најважнији комуникациони центар – пошту. Зато је поставила војнике на кључна места у телефонији и телеграфу, да би контролисали све државне органе, који су комуницирали са Будимпештом и вишим војним органима. СНО је сазнао да ће Мађари да пребаце паре у Сегедин, те је намеравао да то спречи, јер су сматрали да су то средства намењена за привреду, банке, занатлије, трговце и индустрију Бечкерека. Гарда је опколила зграду Аустроугарске народне банке и пребројала сав затечени новац, вратила у кесе, и поставила своје чуваре – описује Милан Ђуканов, дугогодишњи директор Историјског архива Зрењанина, који је истраживао ову, прву револуцију спроведену без проливања крви, у Банату 1918.
„Освајање“ Железничке станице
Према његовим речима, СНО је освојио и највећи и најважнији привредни објекат у граду – железничку станицу. Јер, возни парк од 30 малих и 40 великих локомотива са 800 вагона, био је велики привредни и војни потенцијал, који су Мађари намеравали да одвезу у Сегедин. Зато је сваки воз имао чуваре и пратњу. Огорчени Мађари, свесни да губе све шансе да изврше обимнију и ефикаснију евакуацију добара у Мађарску, покушали су да поврате железницу.
Споменик Краљу Петру у Зрењанину, фото: I love ZR
– У ноћи 14. новембра 50 мађарских гардиста напада станицу, отварајући пушчану ватру на чуваре, тј. Српску гарду. Победници сукоба су били српски војиници. То је био јединствен пример у читавој Војводини, да под легалном мађарском управом српски гардисти спроводе мађарске гардисте као заробљенике – наглашава Ђуканов, додајући да после тог окршаја Мађари више нису покушавали да се супроставе Српској гарди.
Ослобођен Бечкерек
Велики Бечкерек 16. новембра напустио је 25. ловачки батаљон, последња немачка јединица у граду. Сутрадан, 17. новембра 1918. стигли су српски ослободиоци. На дан ослобођења, град је освануо искићен српским заставама. Срби, међу којима су били и чланови СНО и гарде, у великом броју окупили су се на железничкој станици да присуствују величанственом догађају – доласку Српске ослободилачке војске. Око 10 часова на перону се зауставио воз са челним батаљоном Гвозденог пука “Књаз Михаило”, под командом бригадира Драгутина Ристића. Када је воз стао и када су се ослободиоци сусрели са народом, настало је опште весеље
– Својој браћи у Великом Бечкереку донели сте давно жуђену слободу, отргнуту пре 300 година. Ми смо у овим крајевима живели тешке дане, сносили горке патње, али наше име смо сачували, нашу народну свест одржали – била је порука др Жупанског српским ослободиоцима.
извор: Вечерње новости
