Повежи се
На врх

СНАЖНЕ ВЕЗЕ СА РУСИЈОМ: Зашто се Карађорђе вратио у Србију 1817. године?

Након страшног слома устанка 1813. године, када су претходно Руси били принуђени да потпишу Букурештански мир са Турцима, јер је Наполеон напао Русију и заузео Москву која је била у пламену, Карађорђе је са својим устаницима био приморан да напусти земљу. Претходно је његов предлог да се силна турска војска дочека у герилској формацији и да се битке воде по планинама био одбачен, а и сам је оболео од Тифуса, тако да није могао непосредно да командује.

Турци су довукли сву војску коју су имали са неколико стотина хиљада војника и после очајничке битке, сломили су отпор српских устаника на три места, из правца Видина, Ниша и Шапца. На молбу митрополита Леонтија и руског изасланика Недобе, болестан Карађорђе прелази Саву и постаје зеробљеник Аустријског царства у манастиру Фенек код Сурчина.

Касније су Карађорђа Аустријанци спровели под стражом у Грац, где је био заробљен. Ту му Аустријанци нуде титулу врховног кнеза Србије и повратак у Србију, када буду освојили устаничку Србију и Босну и Херцеговину, где би Карађорђе, под аустријском круном и покровитељством, био владајући кнез. Међутим, Карађорђе одбија све аустријске предлоге и сваки пут изјављује верност једино православном руском цару Александру I Романову.

Септембра 1814. године, Аустријанци ослобађају Карађорђа, после низа неуспешних убеђивања да се прихвати аустријског покровитељства. Он, заједно са породицом и већом групом устаничких старешина и њихових породица, одлази у Хотин, Бесарабија (данас у Украјини) под окриље руског цара Александра.

У Хотину Карађорђе све време покушава да окупи своје војводе и да се спремају за војни повратак у Србију како би наставили устанак. Такође, покушава да се састане са руским царем како би добио финансијску и војну подршку за продужетак борбе са Турцима и коначно ослобођење Србије. Зато Карађорђе одлази у Санкт-Петербург у намери да се лично са царем Александром договори и усагласи око наставка устанка. Међутим, у Санкт-Петербург стиже и незванична делегација Карађорђевог кума Милоша Обреновића која тражи од Руса да Карађорђе остане у Хотину и да се нипошто не дозволи његов повратак у Србију, јер би његов повратак узнемирио Турке, а и народ није вољан да опет крене у рат.

Карађорђе је у Санкт-Петербургу примљен са незапамћеним одушевљењем. Највиши руски кругови су били потпуно импресионирани његовим присуством и фигуром. Састао очи у очи два пута са царем. Једном приликом је цар Александар чак инсистирао да чувеног Черног Георгија упознају и његова мајка, царица Марија Фјодоровна и супруга, царица Јелисавета Алексејевна, јер су горели од жеље да виде уживо и стегну руку историјском јунаку вожду Сербов, који је сам са својом народном војском, као нико пре, до темеља подривао Османску империју.

Приређивани су царски пријеми Карађорђу у част, а сам вожд је уживао несумњиве симпатије и поверење руског двора.

У Русији је Карађорђе ступио у контакт са грчком тајном организацијом Хетеријом („Φιλική Εταιρεία“) која је основана у Одеси и окупљала најзнаменитије Грке у Руском царству, Грке у Османској империји, као и влашке прваке попут Тодора Владимирескуа, вођу Влашког устанка против Турака из 1821. године и остале православне прваке. Члан и покровитељ Хетерије је био и сам руски цар Александар I Романов.

Идеја око подршке Хетерији је била да Русија помогне свеправославни устанак унутар Османске империје. Тако би се у истом тренутку на устанак дигли сви Грци, са обе стране грчког националног простора и европског и малоазијског, сви Румуни и сви Срби, а прикључили би им се касније и Бугари. Уз њих, Руска војска би напала Турке и у свеопштој борби православних народа, сломила би се Османска империја и поново би се ослободили православни народи и њихове древне државе. Карађорђе је добио уверавања да ће обновљена Србија бити попут Душановог царства.

Са таквим идејама и договорима, Карађорђе је из Хотина тајно кренуо са руским пасошем тобоже на опоравак у бању Мехадију, у јужној Румунији. Тајно долази у Јаши, одатле у Букурешт, а из Букурешта и Оршаве стиже у Мехадију, у којој се, наравно не задржава дуго. Из бање Мехадије Карађорђе тајно прелази у Вршац и пошто је у Вршцу дочекао Видовдан, вожд као изузетно побожан човек, одлази у вршачки саборни храм Светог оца Николаја. Српски народ га препознаје и чак му јавља да је кренула аустријска потера за њим. Уз помоћ Вршчана, Карађорђе одлази у Белу Цркву где се смешта код свог великог пријатеља Тоше Недељковића. Након неколико дана Недељковић ступа у контакт са аустријским заповедником границе на Дунаву код Банатске паланке Пантом Остојићем. Ту, код Банатске паланке, Остојић тајно пребацује Карађорђа преко Дунава уз тврђаву Рам.

Након 4 пуне године заробљеништва и изгнанства, Карађорђе је први пут у својој устаничкој Србији. Почетком јула прелази и Мораву и код Велике плане враћа се у родну Шумадију.

Карађорђе је дошао са великом надом за почетак новог свеправославног устанка и уједињење свих православних народа у борби за ослобођење од Турака, уз подршку Русије. Са тим плановима дошао је и да се састане и на договор код свог кума кога је венчао, кнеза Милоша Обреновића.

Најпре се скривао у подруму код кмета Стојадина из Велике Плане одакле ступа у везу са својим другим кумом Вујицом Вулићевићем у нади да ће овај договорити састанак са Милошем. Кум Вујица предлаже куму Карађорђу да се смести у једно скривено место Радовањског луга, на трлу Драгића Војкића. Ту су Карађорђе и његов пратилац Наум Крнар и заноћили у тој кобној ноћи између 25. и 26. јула 1817. године.

ИЗВОРИсторија Срба

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја