Српски народ вековима није имао своју државу. А први краљ после 505 година био је снажна личност, бечких манира, али подложна пороцима – Милан Обреновић.
Од пада деспотовине 1459. године па све до устанка 1804. године није било никаквог облика српске управе над територијом некадашње Србије, краљевине или царевине. Краљевска титула нам се вратила тек 1882. године.
Слабо васпитање и брижан стриц
Милан је био унук Јеврема Обреновића, полубрата кнеза Милоша, и син Милоша Обреновића. Мајка му је била румунска племкиња Елена Марија Катарџи. Отац Милош му је био на војној служби у Румунији, где је упознао своју будућу супругу. Милан је рођен у Марашешту, у Румунији, 22. августа 1854. године. Убрзо по његовом рођењу, родитељи су му се разишли. Он је остао код мајке, која није марила за његово образовање, већ само за раскалашан аристократски живот. Отац Милош је погинуо у бици 1861. године, када је млади Милан имао само 6 година. По очевој смрти и очигледној незаинтересованости мајке, бригу о детету тада преузима његов стриц, кнез Михаило Обреновић. Шаље га у Крагујевац на школовање, где није примљен са одушевљењем. Као што неретко бива, код људи преовлада сујета. Учитељи су га ,из зависти, намерно уназађивали. Један од његових главних васпитача, који му није желео зло, био је Медо Пуцић, Србин исламске вероисповести родом из Дубровника, научни радик и цењени политичар. Кратко се школовао и у Паризу.
Пре времена на престолу
Млади Милан се нашао у „небраном грожђу“ убрзо након доласка у Србију. Стрица Михаила су му убили на Кошутњаку 29. маја 1868. године. Како није имао легитимног наследника, Милан је био следећи у реду за престо. Тада четрнаестогодишњак, неспреман да влада, одабрано је намесништво које ће га представљати до пунолетства. Чинили су га Миливоје Петровић Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Намесништво је доносило уставе и законе по сопственом нахођењу, како то обично и бива. Интересантно је да је у овом периоду било и два покушаја атентата на младог наследника, један на Теразијама, а други у Смедереву.
Турбулентан почетак
Милан постаје кнез 1872. године. Владао је апсолутистички и ослањао се на војску. Радио је на њеном јачању и унапређивању. Био је и германофил и русофил, зависи како у ком периоду владавине. Земља на коју се угледао, на почетку владавине, била је Русија. Ипак, Милан ће почети да прилази Аустроугарској. Разлог томе је било руско фаворизовање Бугарске. Први период Миланове владавине, тј. период кнежевине, био је изузетно тежак. То је период устанака, ратова за независност. Први у низу је био Босанско-херцеговачки устанак 1875. године, који је кнежевина војно и финансијски помагала. Ту се појављује Петар Мркоњић, будући краљ Петар Карађорђевић, што Милана ужасава. На његов лични захтев, Петар је уклоњен из устаничке војске. Вођена су два рата против Османске империје, 1876. и 1877. године. Оба су била на иницијативу Русије, и уз њену помоћ. Русија је из својих интереса ове ратове водила, Србија је дошла као добра помоћ за реализацију личних циљева.
Цена круне
Дошла је судбоносна година за Европу, 1878. година. „Болесник на Босфору“, Османско царство, фактор који је у историји Европе вековима „играо главну улогу“, почело је да се распада. На Санстефанској мировној конференцији је потврђена, а на Берлинском конгресу је Србија званично проглашена за независну државу.
Печат Краља Милана
Међутим, Србија је остала кнежевина. Милана, тада још увек кнеза дубоко је увредила политика Русије. Наиме, политика цара Александра III била је више наклоњена Бугарској. Цар невероватне снаге а ограниченог интелекта, заступао је стварање велике Бугарске, како се тада звала „Санстефанска Бугарска“. То је значило да цео Пиротски округ треба да припадне Бугарској држави. Милан окреће леђа некада великом пријатељу и приклања се – како то неретко бива – непријатељу. Велики дипломата и историчар, Хенри Кисинџер, говорио је – „непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ“, а управо то се показало у овом случају. Аустроугарска је била империја у турбуленцијама, национална нетрпељивост је све више избијала на површину. Земља сачињена од укупно девет данашњих држава, била је неодржива творевина, коју су држали само „окови“ ауторитативног режима и цар/краљ као фактор јединства. Потенцијални непријатељ био је свако ко је заступао интересе било које нације у оквиру царства. Милан је, 1881. године, склопио тајну конвенцију са Аустроугарском. Њоме се обавезао да неће доносити никакве међународне одлуке, чак ни потписивати споразуме, без посредства царског изасланика или царске владе. Ова одлука се многима није свидела, сматрана је као стављање Србије у позицију сателита. Као знак захвалности, Аустроугарска је обећала да ће се борити за Србију на међународној сцени, како би успела да добије статус краљевине. То се и догодило 21. фебруара 1882. године.
Вољени краљ, омражени владар
Када је круна дошла у Србију, представљала је одушевљење. Последње краљевско крунисање било је давне 1377. године, када је Твртко Котроманић, у манастиру Милешева, постао „Краљ Босне и Србије“. Народно задовољство је кратко трајало. Краљ се од самог почетка показао као апсолутистички монарх, по угледу на заштитника Аустроугарску. Формирао је војску и почео да их наоружава. Донешен декрет о одузимању оружја народу, што је изазвало толико незадовољство да је 1883. године избио Тимочки устанак. Краљ Милан је такође имао сукоб, који је прерастао у рат, са Бугарском. Рат се завршио неславно, победом Бугарске. Најпознатија битка била је на Словници, 17. новембра 1885. године, када је српска војска страховито потучена. Либералан устав је донео 1888. године, по угледу на Белгију.
Афере и пороци
Милан је био ожењен Наталијом, ћерком руског пуковника и моладавксе принцезе. Оженио се у периоду када је био веран Русији, али како је тај период прошао, постао је параноичан. Веровао је да му књегиња, касније краљица, ради о глави. Због тога се, причало се, неретко упуштао у афере са дамама сумњивог морала. Наталија је затражила развод, који је и добила 1888. године. Поред прекомерних афера, био је одан пороцима. Био је завистан од коцке, због које ће на крају остати на ивици егзистенције. Алкохол је такође био утеха за краља. Након развода од Наталије, у њему је налазио утеху. Неретко је виђан по локалима престонице, пијан. Таквим поступцима ме губио углед у народу. Толико се заинатио да је Наталији забранио улазак у земљу. Са њом је имао и сина, Александра, који ће га наследити на престолу. Александар је највише пропатио због сукоба родитеља и то се одразило у великој мери на његову владавину.
Већи од абдикације, мањи од живота
Тачно на седму годишњицу од проглашења краљевине, Милан је објавио абдикацију у корист сина Александра. Управу над земљом ће преузети регенти Коста Протић, Јован Ристић и Јован Белимарковић. Милан је отишао из земље, али не празних руку. Наводно је то било инструисано од стране руског двора. Милан је, према неким изворима, добио два милиона динара да напусти земљу, што је за њега било сасвим довољно. Одлази у „загрљај“ свог савезника, цара Франца Јозефа, у Беч. Тамо троши паре, неумерено и неразумно. У два наврата се враћао у Србију, 1895. и 1897. године. По другом повратку се дуже задржао. Реформисао је војску и добио чин армијског генерала, што ће после постати чин војводе. Био је и врховни командант војске све до 1900. године. После свађе са сином, који је желео да се ожени Драгом Машин, протеран је из земље. Одлази у Темишвар па Беч. Коцкање је наставио, као и неуморно алкохолисање. 
Резултат нездравог живота био је губитак богатства, али и упала плућа. Царски лекари му нису предвиђали спас. Умро је 1901. године у Бечу. Једина жеља му је била да га не сахране у Србији. То му је испуњено, барем на кратко. Како је тада Војводина, још увек, припадала краљевини Угарској, сахрањен је у Крушедолу, некадашњем седишту патријаршије и центру Карловачке митрополије. Ипак, последња жеља му није дуго остала остварена. Само 17 година после смрти се краљ опет нашао у Србији, након припајања Војводине краљевини Србији.
Параноја и пороци су довели до пропасти краља Милана, према коме суд историје није био благонакон. Међутим, његова заслуга је очигледна. Први краљ Србије после пет векова није могао бити лош. Понекад превише ауторитативан, а некад превише либералан, био је само човек свог времена у ком су политичке турбуленције и превирања изнова кројиле Европу. Остаће упамћен као човек који је вратио краљевину, и показао да је могуће у тешким тренуцима наћи спас у круни.
Н. Компасић
