Историја руског царства је дуга и пуна успона и падова, а чега ће бити више диктирали су цареви. Највише царева дала је династија Романових која је вековима владала овом огромном државом. Неки од њих су били мање, а неки више успешни. Троје њих је од народа добило и епитет „велики“, били су то Петар I, Катарина II и Александар I.
Међутим, ретко се помиње име Јелисавете I Петровне, ћерке Петра Великог. Према записима савременика, дипломата и историчара, она је успела да спроведе све оно што је после Петра остало, али и још више од тога.
Остаће упамћена по томе што је подржала о помогла Михајлу Ломоносову да оснује Универзитет у Москви, као и Ивану Швалову да оснује Академију уметности у Санкт Петерсбургу. Али и по томе што је неустрашиво ратовала са свим напријатељима и побеђивала беспоговорно шрирећи територију већ великог царства и тако потврдила место Русије међу светским силама.
Рођена је почетком 18. века у околини Москве из тајног брака цара Петра I и Катарине. Од 12 деце колико их је рођено у том браку, зрелост су доживеле само Јелисавета и њена старија сестра Ана. Била је омиљена ћерка свога оца, јер му је највише личила физички, али и по темпераменту. Иако миљеница, никада није била виђена за царицу, место је било разервисано за Ивана, Петровог сина из првог брака са Јевдокијом. Као и свака принцеза тог времена за њу је планиран био само добар брак са представником друге владарске куће из Европе.
Међутим, иако је била веома лепа и из куће Романових, ни једна велика владарска кућа није пристајала на брак са Петровим ћеркама јер им је мајка била непозната пореклом. Тако ће Јелисавета остати сама, чак и у време највеће моћи.
На престо није села одмах по смрти свога оца и мајке. Утицајни племићи на престо су најпре поставили њеног рођака Петра II, потом и рођаку Ану као регент и Аниног сина Ивана VI, који су били слаби владари. То је угрожавало сигурност царства, па је Јелисавета, уз помоћ преображенског пука, једне новембарске ноћи 1741. године, без борбе и крвопролића преузела власт и повела Русију сигурним путем.
Уклонила је све странце из врха власти и довела Русе. По савету нових сарадника покренула је и успешно завршила мировне преговоре са Шведским краљем и поширила и утврдила границе Русије. Увела је потом земљу у рат за Аустријско наслеђе и успешно га завршила задобивши још већи утицај у Европи, али и териотрије на подручју данашње Пољске. Учествовала јепотом и у седмогодишњем рату и замало уништила Прусију и цара Фридриха Великог, али ју је смрт спречила у том тријумфу. Својом мудром владавином утрла је пут Катарини II Великој, да Русију постави на пиједестал најмоћнијих светских држава.
Новац са ликом Јелисавете I
У паузама државничких послова, царица је уживала у музици, позоришту, али и архитектури и сликарству. Остало је забележено да је на двор увела луксуз, а у архитектуру барок.
Била је прва из куће Романових која је носила титулу царице и самршца, а с обзиром на то да је била неудата, иза себе није оставила наследника, па се сматра да је она била и последњи директни потомак владарске куће Романових. На престолу је наследио рођак Петар III Фјодорович, син њене рођене сестре Ане и Карла Фридриха, војводе од Холштајн Готорпа.
Катарина по вољи Јелисавете
Да је својим одлукама значајно утицала на будућност Русије потврђује и чињеница да је лично изабрала принцезу Софију од Анхалт Зербста за супругу свог наследника Петра. Принцеза Софија је прешла у православље и добила име Катарина по Јелисаветиној мајци. Постаће позната као царица Катарина II Велика, једна од највећих владарки свих времена.
