Речи су по којима је остао упамћен Карађорђев праунук, син принца Ђорђа Карађорђевића и Сарке Анастасијевић, Божидар Карађорђевић.
Необичан младић, својом целокупном појавом, пркосио је духу времена у ком је живео. Маштовит, креативан, иновативан, вишеструко талентован, обрео се у европским уметничким токовима на прекретници два века. Рођен око Божића, у јануару, 1862. године, Божидар је симболику датума рођења и имена дословно пронео кроз свој кратки животни век, који је посветио уметничком стваралаштву и образовању. Важио је за једног од најуваженијих интелектуалаца свога времена, свестран и необуздан у настојањима да се оствари у свим сферама разних интересовања из области науке, културе и уметности.
Упркос негодовању родитеља и неверици околине која је од њега очекивала краљевско и ратничко држање у јавности, он је остао доследан свом унутрашњем сензибилитету и уверењима. Мото „Бити свој“, верно је испратио принчев стил живота до његовог прераног краја. Његову свестрану личност посматрану иза објектива тадашњег времена, верно би осликала есхатолошка мисао протојереја и др Матеје Матејића: „Храброст бити друкчијим – снага остати непромењен“.
Божидар Карађорђевић уживао је статус цењеног полиглоте, преводиоца, новинара, сликара, златара, вајара, ликовног критичара, дизајнера накита, широм европских кругова. Перфектно је говорио српски, немачки, енглески, француски, италијански, руски и једну од варијанти индијског језика. Средњу школу и студије права завршио је у Немачкој, а Велику уметничку школу и Музички конзерваторијум у Паризу. Занесен уметношћу, сликарством, писањем, вајарством, интересовао се готово за све, изузев за политику, што је његове ближње и амбициозне чланове породице доводило до очаја. У Салону сецесије 1903. године, револуционарно је стао у одбрану Арт нувоа и присталица је тог прогресивног правца у уметности. Бавећи се ликовном критиком, истакао се аналитичношћу и интуитивним прогнозама по питању будућих праваца у ликовној уметности.
Његове колекције ручних радова у племенитом металу, данас красе поставке у Музеју Алберт и Викторија у Лондону и Ке Д’Орсеју у Паризу. Огрлица коју је дизајнирао за мајку Сару, изложена је у ректорату Капетан Мишиног здања у Београду, а копча за каиш са флоралнм мотивима у Музеју у Смедереву.
Потписао је бројне аквареле са мотивима из домовине и иностранства, уља на платну, („Венецијански канали“), а осим са бојама из палете и у злату, волео је да ради са кожом и платном, изазов су му били маскембали и костими. Све што је захтевало мануелне способности и креативност, њему је било блиско – сликање, везење, шивење, дуборези у злату, сребру и бронзи. Позориште и књижевност били су велика инспирација младог принца. Имао је прилику да заигра на сцени уз легендарну глумицу Сару Бернар и котира се као први српски глумац у дијаспори. Овај нетипични изданак Карађорђевића, тежио је самосталности у материјалном и професионалном смислу, по тврдњи његовог биографа и уредника постхумног објављених новела, Жан Финоа. По његовим речима, принц је био најбезбрижнији кад је окружен просечним светом.
Сам је илустровао своје литерарне радове објављиване у престижним европским часописима. По повратку Карађорђевића на престо, стиже у Србију без лажног представљања, без страха, са легитимацијом новинара француског „Фигароа“. На тло предака ступа у улози експедитивног новинара, без владарских амбиција, са циљем да преноси и извештава о крунисању стрица Петра Карађорђевића. У додиру са традицијом, остаје потпуно очаран и одушевљен скромном краљевином.
Портрет Божидара Карађорђевића као уметничко дело историје, није нашао своје место на паноу славних. Упркос значајним остварењима и победама на разним уметничким фронтовима, није остао упамћен у духу својих славних предака. Ни једна принчева књига, ни научни рад нису преведени до данас на српски језик. Умро је од тифуса у руској болници у Версају 1908. године и сахрањен је на париском гробљу Пер Лашез. Иако се изненадном смрћу угасила његова лоза и у трену планула визија савремене уметности, његово име и даље живи кроз сећања на његова дела.
Н.Е.
