Данашња Европа има тек девет монархија, а некад их је имала много више. Начин како су државе губиле статус монархије је увек различит, али никада није био потпуно миран. Пре свега, људи који су рушили монархије радили су то зарад личне користи, никад због просперитета земље.
Прва држава која се одлучила за „ослобођење“ била је Француска, давне 1789. године, а неколико пута је враћала и свргавала монарха са чела државе. Дакако је то и најпознатији пример промене државног уређења, зато што је овај потез покренуо лавину промена у Европи, у историографији позната као „Дуги 19. век“. Међутим, ова земља имала је више личности које су обележиле сргавање монарха. Робеспјер и Наполеон су само две личности које су, врло вероватно, и најпознатије у периоду такозваног „уништења тирана“.
Највећа свргавања дошла су, ипак, у 20. веку. Први светски рат је завшен и Централне силе су поражене. Међутим, неке чланице Антанте су такође остале незадовољне. Међу њима је највећа била Италија. Тријумфално је изашла из рата, али није добила територијална проширења која су јој обећана. Пре свих је то била Истра, са Ријеком, и Далмација, али те територије су припале Југославији. Једино је Ријека остала независна територија. Држава је била у кризи, инфлација је била толика да новац није имао вредност.
Бацали новац у џаковима по улици
Бенито Мусолини, фото: Блиц
Према сведочењима грађана Рима, у џаковима је новац бацан на улицу. Како то обично бива, тражена је „утеха“ у екстремима. Као решење се појавила Фашистичка партија Бенита Мусолинија. Политичко опредељење овог човека веома је дискутабилно. Започео је каријеру као радикални социјалиста, због чега је протеран у Швајцарску 1902. године, а после тога постао екстремни националиста. Био је учесник Првог светског рата као бацач мина, али је повређен и демобилисан. Након рата, он оснива Националну фашистичку партију, или скраћено „Фаши“, 1919. године у Милану. Партија је изашла на више избора, али никада није освојила већину. Незадовољство је кулминирало у октобру 1922. године, када је кренуо чувени Марш на Рим. Око 60.000 фашиста је марширало градом и збацило актуелну владу коју су формирали либерали. Краљ Виторио Емануеле II је морао да повери мандат Мусолинију за састављање владе. Он је од тада познат под именом „Дуче“.
Укинуо странке и дао себи апсолутна овлашћења
Током 1926. године укинуо је све политичке странке и себи дао титулу диктатора са апсолутним овлашћењима. То је значило да краљ нема никаква права, само церемонијалну улогу – ако то Мусолини пожели. Водио је рат са Етиопијом, који је колонизовао и измирио се са Ватиканом. У личности Папе је нашао велику подршку, чак и оправдање за злочине које је чинио. Терор и цензура свих видова слободе била је свакодневница у Италији. Његова власт одвела је Италију у превремени рат, Други светски рат, који је изгубила. Диктатор је убијен и обешен на бензинској пумпи, на пола пута између језера Комо и Милана. Управо је лик Бенита Мусолинија уништио краљевину у Италији, фактор деструктивности је уништио много више од само фашистичке владе. Групе партизана и социјалиста осуђивале су краља Виторија за сарадњу са Мусолинијем, те да би опет тако нешто урадио ако остане на власти. На референдуму 1946. године, укинута је монархија и успостављен је парламентаризам, који је Мусолини укинуо.
У Италији Мусолини, у Шпанији – Франко
Франциско Франко
Шпанија је још од средњег века била империјалистичка сила. Краљеви ове земље били су оличење храбрости и освајачког духа. Личности као што су Изабела Кастиљска, Карло I, Филип II, проширили су империју на друге континенте, толико да је била једна од највећих држава свих времена. Смењивале су се династије на престолу, а најзнаменитије су биле Хабзбуршка и династија Бурбон. Нико никада није могао да припрети суверенитету ове јаке државе, све до 30-их година 20. века. На изборима 1936. године победу је однела партија Народни фронт, левичарска партија са јаким упориштем у Каталонији. Неколико месеци након избора, припадници једне фашистичке фракције, тј. Национална партија, извршили су побуну која је почела у Шпанском Мароку, а касније се проширила на остатак земље. Човек који је предводио ову фракцију био је Франциско Франко, познат под надимком Генералисимус. Националну партију подржавале су Немачка и Италија, а Народну све организације Коминтерне и СССР. Крвави сукоб трајао је три године, са око милион жртава. Коначну победу прогласио је Франко 1939. године, када се прогласио за шефа државе. Краљ је изгубио сва права власти, чак и титуларно није био владар. Франко је једним потезом уништио монархију. Политику терора спроводио је пуних 36 година. Његова странка, Фаланга, била је једина легална партија. Убијао је комунисте, националисте и припаднике католичке цркве. Покрајине које су највише страдале биле су Баскија и Каталонија.
Грчки пучисти, фото: www.kwloxeneio.gr
Након смрти Генералисимуса, 1975. године, враћена је краљевина. Чак ни његов страшни режим није успео да уништи љубав према краљу.
У Грчкој – Хунта
Колевка модерне цивилизације – Грчка – није увек била краљевина. У најранијем периоду била је елективна демократија, тзв. директна демократија, у којој се све изгласавало акламацијом. У средњем веку царство, а након ослобођења од Османског царства постаје краљевина. У 20. веку је још увек била краљевина, са малим прекидима. Током Првог светског рата у Грчкој је проглашена република која није била дугог века, а и током окупације у Другом светском рату била је укинута краљевина. Управо након престанка окупације су се појавиле фракције које нису хтеле краља. Пре свега је то Грчка комунистичка партија, познатија као ЕЛАС. Њих су предводили Маркос Вафијадис и Никос Захаријадис. Грађански рат који је трајао три године (1945-1948) однео је 158 хиљада живота. Ипак, војска краљевине Грчке успела је да оствари победу. Међутим, земља је после рата била слаба. Дугови су се гомилали и у више наврата је била пред банкротом. Организација по имену Хунта направила је војни пуч 1967. године. Предводник војске био је пуковник Стилијан Патакос, а председник Хунте био је Георгис Пападопулос. Краљ Константин се супротставио противницима, међутим безуспешно. Принуђен је да напусти земљу. Војна диктатура је трајала све до 1974. године. Народ је био незадовољан Хунтом, превасходно због одбијања да учествује у борбама на Кипру. Одлучено је да се иде на референдум – или монархија или република. Како краљ није био у држави, није ни могао да пошаље поруку народу. Краљев углед у земљи је уништен, све захваљујући Пападопулусовој пропаганди. Референдумом је одлучено да је Грчка република, а Пападопулос је прогласио „Хеленску Демократију“.
Краљев углед уништавали су људи који су били „гладни“ моћи. Давно је прошло време када је краљ владао тирански и изазвао побуну народа себичним понашањем. Потреба за влашћу превазилазила је разум, заслепљивала ум. Свака од ових земаља доживела је тешке тренутке за време републике, и још их проживљавају. Политичке кризе постале су свакодневница, а председник, као елективно тело, не мари много да ли ће оставити уређену државу. Краљ гледа сину или ћерки да остави стабилну земљу, са стабилном политичком ситуацијом, а не рушевине некада велике државе.
Н. Компасић
