Највећи помак у области описмењавања у Србији остварен је у доба док је наша држава била краљевина, показују званични подаци са резултата пописа.
Иако често имамо прилике да чујемо како су комунисти увели масовно описмењавање, поглед у резултате пописа даје другачије податке – пишу аутори на Фејсбук страници „Историја Срба“. Јасно је да је наша земља за време Карађорђевића направила највећи скок у писмености (иако је у Краљевини Србији постојао школски систем још од Обреновића који је у великој мери искоренио неписменост на територији државе).
Број писмених по резултатима пописа (недостају резултати из 1941. године, али је на основу података јасно да је највећи скок писмености забележен између 1931-1941):
1921 – 48.5%
1931 – 54.8%
1948 – 74.6%
1953 – 74.6%
1961 – 80.3%
Из овога се види да је наша земља ушла у Други светски рат са 3/4 писмених становника. У Краљевини СХС је одмах након ослобођења и аустријског и османског колонијалног режима (који нису улагали у школство и описмењавање) порасла потреба за развојем школског система. Убрзо је порастао број школа, ученика и наставника, рецимо 1918. број основних школа је одмах повећан са 5.610 на 8.357, а број ученика са 650.000 на 1.393.422. Број учитеља је такође нагло растао, да би рецимо школске 1937/1938 достигао више од 25.000 учитеља и учитељица. Учитељи су притом били плаћени незамисливо високо за данашње прилике. На пример, један сеоски учитељ је имао месечну плату еквивалентну данашњој од 2.500 евра, што је била најмања плата запослених у школству.
Развиле су се и нагло нарасле грађанске школе, тип средње школе који је спајао опште и стручно образовање, у којима је 1937/1938 било 39.850 ученика. Са 120, број ових школа је порастао 1937/1938. на 189, а број ученика са 42.700 на 116.655. Гимназија је представљала главни и најелитнији облик средње школе и сигуран пролаз ка наставку школовање на универзитету. Гимназије су биле доступне свима, а постојао је и систем стипендирања сиромашније и сељачке деце. Учитељске средње школе су се такође нагло развијале: 1918. било их је 24, са 2.330 ученика и 287 наставника, а 1928. године 40, са 8.660.
Приватне, државне, црквене, „домаћичке“ школе…
Поред државних школа постојале су приватне и оне под руководством цркве. Иако је систем образовања укључивао равноправност, девојчицама и женама су на располагању биле и тзв. „домаћичке“ школе. Трговачке академије и средње техничке школе је 1937/1938 похађало 6.435, а занатске 3.222 ученика. Исте године Југославија је имала 23 трговачке академије, 3 поморско-трговачке академије и 8 средњих техничких школа. Двадесет и две уметничке школе похађало је те године 3.307 ученика.
Оснивање Универзитета у Љубљани
Што се највишег универзитетског образовања тиче, осим два универзитета у Београду и Загребу који су ушли у Краљевину СХС, основан је и трећи, у Љубљани, што је био преломни догађај за словеначку науку и културу. Универзитет у Љубљани образован је 1920. године као „Универзитет Краљевине СХС“, а касније и „Универзитет Краља Александра I“. Београдски универзитет је имао репутацију једног од најбољих у Европи, а професори су поред највећих светских научника попут Милутина Миланковића или Јована Цвијића, постајали и најеминентнији руски професори избегли под налетом комунистичке револуције у њиховој земљи.
Право у Суботици, филозофија у Скопљу
У Суботици је 1920. Београдски универзитет основао Правни факултет, а у Скопљу Филозофски факултет. Крајем 1937/1938. у Југославији је било осам високих школа, а студенти из сиромашнијих породица и тзв. пасивних крајева имали су потпуни приступ студијама и стипендијама.
Универзитет у Београду
Број студената на Београдском универзитету је 1919. године износио 3.320. Већ 1921/1922. године тај број се увећао на 7.220 , што је нагли пораст и највећа концентрација омладине у Краљевини СХС. Велики број свршених студената пристигао је и са страних универзитета јер је држава у сарадњи са савезницима слала велики број њих на школовање у иностранство, углавном у најбоље европске универзитете. Већ школске 1928/29. на Београдском универзитету је било 5.875 студената. Број студената на Београдском универзитету повећавао се следећим ритмом: 1929/30. 7.300 студената (од којих 1.600 жена); 1931/32. 8.300 студената (1.950 жена); 1934/1935. 8.350 студената (1.730 жена); 1939/1940. 9.800 студената (2.100 жена) и 1940/41. 10.930 студената (3.130 жена).
Настава је извођена на српском (тј. тадашњем српско-хрватском), а у Словенији на словеначком језику, док су немачка, мађарска и румунска мањина имале право школовања на матерњем језику.
извор: ФБ страница „Историја Срба“
На слици: Прва крагујевачка гимназија, основана 1833.
