Надалеко чувена љубав српских краљева према виноградарству, нарочито је позната и увек актуелна тема у Шумадији, где су краљ Петар Први Карађорђевић и његов син Александар, били међу првима који су се посветили традицији претакања квалитетних сорти грожђа у вино, а која се негује и данас.
Обрачун краљеве послуге са сељацима
Кочијаш краља Александра Карађорђевића упутио се 1930. године са товаром грожђа из владаревих винограда пред капију Венчачке задруге, у село Бања крај Аранђеловца. Како је чекање на предају грожђа трајало дуго, некада и данима, посада краљевих кола се побунила – зашто би краљ чекао у реду попут обичног сељака? Протест елите није наишао на одобравање, надобудни кочијаш је уместо тражених привилегија, завршио у физичком обрачуну са преговарачима и вратио се у колону. Ова анегдота кружи подно Опленца већ деведесет година. Након немилог догађаја, уследио је захтев краља Александра Карађорђевића, једног од задругара најстарије српске виноградарске задруге, да убудуће не чека на ред како би предао грожђе, што су задругари категорично одбили. Александар је напустио задругу и посветио се оснивању сопствене, а случај је доспео на суд у ком су сељаци ,,добили“ краља.
Закон у Краљевини једнак за све
Да ли је легенда или истина да је у Краљевини Југославији закон тако добро функционисао да је сељак могао на суду да добије спор против краља? „Телеграф“ је затражио мишљење једног историчара и једног познатог винара. Историчар Драган Рељић, управник задужбине краља Петра Првог на Опленцу, објашњава да је у чувеној Венчачкој виноградарској задрузи основаној 1903. године, најпре члан био краљ Петар Карађорђевић. – То је за новоформирану задругу било од великог значаја. Због тога су много лакше одобравани кредити потребни за развој и унапређење задруге. Касније је краљ Александар такође постао члан, све до поменутог
Драган Рељић
неспоразума са сарадницима. Постоји анегдота о томе да је проблем искрсао када краљев кочијаш није желео да чека у реду да преда грожђе из краљеских винограда и због тога се сукобио са мештанима из овог краја. Након инцидента, краљ је одлучио да сагради свој подрум, али не због ароганције или сујете. Заправо, сукоб између задруге и краља се, наводно, завршио на суду, а краљ је изгубио парницу. Тек након тога, направио је чувену Краљевску винарију на Опленцу – објашњава Драган Рељић.
Божидар Александровић, фото: Wine Style
Божидар Александровић, чији је прадеда Милош био један од оснивача задруге, тврди да се сукоб са краљем одиграо 1930. године, када је управни одбор Венчачке задруге изопштио краља Александра из одбора.
– Разлог такве одлуке је списак привилегија које је краљ Алексадар захтевао за себе и своју производњу. Истина, он је у то време имао висококвалитетне сорте грожђа увезених из Француске и инсистирао да се грожђе вреднује и плаћа другачије, на основу процента шећера, не само на основу тежине. Дакле, лоше сорте су идентификоване са бољим, што се краљу чинило неправедним. То је био један од захтева. Други је био да његова запрежна кола са грожђем не чекају у реду. Тада се приликом предаје грожђа чекало и до дан или два, некад током целе ноћи. Одбор није испоштовао његове захтеве и краљ се увредио. Тада се највероватније ишчланио из задруге или су га избацили. После тога, почео је да гради сопствени виноград – каже Александровић, напомињући да није упућен у детаље суђења између краља и сељака.
Ћуд Шумадинаца – ,,тврд орах, воћка чудновата…“
Још 1906. године, краљ Петар Први Карађорђевић почео је да откупљује земљиште и винограде од сељака у близини Опленца. Убрзо је схватио да то неће бити нимало лак подухват јер се у шумадијским породицама виногради преносе са генерације на генерацију и не продају се олако. Шумадинцима по овом питању није много значио ни ауторитет краља, ако нису желели да продају виноград. Зато је краљ Петар почео са подизањем нових засада по угледу на европске. Доминирале су аутохтоне сорте – прокупац, скадарка, смедеревка, динка, жилавка, зачинак…
Иако се стари краљ Петар ,,опекао“ на ћуд одлучног Шумадинца, његов син, Александар Први Карађорђевић, очигледно је поновио очеву грешку мислећи да су краљеви виногради и грожђе изнад народских. Након што су се задругари из Венчац производње вина оглушили о његове захтеве, он је одлучио да изгради сопствени вински подрум. Тако је 1931. године настао Краљевски подрум, дужине 45 метара, ширине 15, са капацитетом од 400.000 литара, на два спрата под земљом.
Овакви ситни примери из свакодневног живота, илуструју несаломиву вољу српског сељака кроз векове и спремност владара на компромис који доказује њихову праву величину и поштовање одлуке свог народа.
Извор: Телеграф/основна илустрација, фото: Јужне вести/Вања Кесер
