Како се немонархистичке земље у региону са поштовањем односе према својој монархистичкој традицији и негују је, можемо закључити из осврта на скорашњи јубилеј у Мађарској. У овом примеру би требало да препознамо модел за наше будуће активности спроведене у циљу очувања националног блага.
Пут круне Светог Стефана
У мађарској престоници недавно је обележено четири деценије од повратка Свете круне у овај империјални град, предивне архитектуре и богате историје.
Док су Срби прве јануарске суботе у години прослављали Бадњи дан, наши суседи у Мађарској су празновали четири деценије од повратка Свете круне. Краљевски накит мађарских владара је после Другог светског рата, кад је земља остала у комунистичком лагеру „иза гвоздене завесе”, однет заједно са Светом круном у Западну Европу, а затим похрањен у државном трезору САД у Форт Ноксу, где се чувају и америчке златне резерве, како не би доспео у руке Совјетског Савеза. Враћен је у домовину тек 1978. године.
Реч је о круни Светог Стефана, првог угарског краља, којом су крунисани сви мађарски владари. Претпоставља се да је направљена 1070. године у Константинопољу, као поклон византијског цара мађарском краљу.
Поводом тог јубилеја, зграда мађарског Парламента, у чијем је централном холу круна изложена, била је тог дана бесплатно отворена за посетиоце.
Зграда Парламента, величанствен призор неоготичке архитектуре, уз трачак ренесансе и барока, треће је по величини седиште националне скупштине у свету, а некада је била највеће. Често га пореде са британском Вестминстерском палатом, не само због упечатљивости, већ и зато што се оба ова здања парламента огледају у реци: лондонско у Темзи, а будимпештанско у Дунаву. Постоји још један разлог за поређење: наводно, пројекат Имреа Штајндла, који је победио на конкурсу у Мађарској, исти је онај који није прихваћен у Великој Британији.
Сећање на монархе – под заштитом Унеска
Великом владару, Мађари су подигли и велелепну Цркву Светог Стефана. Стари део града поникао уз Дунав, налази се на Унесковој листи светске баштине. У Будиму, на брду које се надвило изнад реке, уздиже се монументална краљевска палата. Поред ње су једнако импресивна Национална галерија, Библиотека и Историјски музеј, Матијасова црква, мноштво занимљивих тргова, споменика, уличица, радњица и гостиона и међу најупечатљивијима од свих, бела Рибарска кула, названа по гилди која је одатле у средњем веку бранила град. Са овог места се најбоље виде сви градски мостови и Парламент, док палата и старе зидине са куполама, гледане са супротне, пештанске стране реке, чине препознатљиви обрис града из којег је владала Хабзбуршка монархија.
А чини се да у Будимпешти сваког дана ничу и нови споменици старим догађајима, за које Мађари сматрају да не би смели да буду заборављени. Против комунистичког режима, говори и поставка музеја Терор хаза (Кућа терора), чије је отварање фебруара 2002. године изазвало велике контроверзе у домаћој и страној јавности.
Извор: Политика
