Тито не само да је скривао праву и пуну истину о суштини јасеновачког и других стратишта у НДХ већ је о Јасеновцу свесно и са предумишљајем лагао још за време Другог светског рата, а материјали које нам је презентовао друг Златоје не доказују да Тито није сакрио праву истину већ само да је био упознат са случајем Јасеновац, што и није било тако тешко с обзиром да јасеновачки комплекс логора од 210 кв. км. сигурно није био кутија шибица.
Из његове депеше од 23. августа 1941. г. јасно се види да је о стратиштима у НДХ био обавештен али у својим бројним извештајима Стаљину које је до тада слао, као и у обраћањима својим комунистима и партизанима (и осталим „родољубима“) нема ниједног спомена нити о Јасеновцу нити уопште о геноциду над Србима у Југославији а од априла 1941. г. до августа 1942. г. је побијено само на територији НДХ око 600.000 Срба (Кнежевић Л. Радоје и Живан, Слобода или смрт, приватно издање аутора, Сијетл, САД, 1981).
Броз је тек након годину дана од оснивања НДХ јавио (4. априла 1942. г.) први пут Москви да Јасеновац постоји као „најстрашнији“ концентрациони логор у Хрватској у коме се према Брозу налазило 10.000 логораша као „најбољих синова Хрватске“.
Тито овом приликом није споменуо да су ти „синови“ огромном већином били Срби из Хрватске и Босне и Херцеговине и да су у логор допремљени само зато јер су били етнички Срби а не некакви антифашисти.
Овако је испало, да су по Брозу логораши били Хрвати обзиром да су из Хрватске на шта би један просечан московски бирократа прво и помислио.
Ова депеша је иначе битна и због тога јер се из ње јасно види да је Тито знао за зверске начине убијања у логору као и да су саме усташе признавале да су до тада у НДХ побиле пола милиона људи, већином Срба (Архив Југославије, 791, ЦК КПЈ-КИ, 1942/61).
Међутим, своје партизане и југословенску јавност Броз и КПЈ нису обавештавали о овом србоциду све до краја 1942. г.
Дакле, Тито је сигурно знао да су само до априла 1942. г. усташе побиле 500.000 људи, фактички Срба.
Тито је усташке логоре смрти и покоље у НДХ други пут споменуо тек скоро пола године касније (15. септембра 1942. г.) када је свом спонзору Стаљину јавио да су партизани из логора Јастребарско спасили 600 (односно 900 како је писао који дан касније) деце са Козаре.
Што се тиче броја деце, ради се о пропагандној лажи јер је спасено 272 али се у овим депешама њихова етничка припадност не спомиње.
Ипак, Броз је знао да би сва та деца за Стаљина живот дала.
Главна небулоза из овог Титовог извештаја Стаљину је тврдња да су сва деца на захтев усташа да узвикну „Живио, Павелић“ узвикнула „Живио, Стаљин“ (Архив Југославије, 791, ЦК КПЈ-КИ, 1942/9).
Козарачка епопеја је такође битна епизода из историје односа партизана према Јасеновцу.
У лето 1942. г. Брозова војска је доживела прави дебакл на Козари и Поткозарју (Босанска Крајина) а главни цех су платили локални српски цивили који су или побијени за време немачко-усташке офанзиве или одведени у Јасеновац да нешто касније скончају.
У овој епизоди остаје необјашњива чињеница да ниједна команда партизанских одреда на Банији и Славонији, одакле се око 30.000 усташа и Немаца са све авиона и тенкова кретало према Козари није о овом покрету обавестила своје другове у Босанској Крајини.
Потсетимо се да је у козарачкој офанзиви активно учествовао и обавештајни официр Вермахта Аустријанац Курт Валдхајм (каснији председник Аустрије и Генсек УН).
Валдхајм је за своје заслуге у овој операцији зарадио од самог поглавника НДХ Сребрну колајну краља Звонимира.
Брозов режим је након рата Валдхајма званично прогласио за ратног злочинца али га је исти тај режим 1968. г. одликовао Орденом југословенске заставе са лентом.
Сам Броз је Валдхајма примио у званичну међународну посету у Београду.
Ова козарачка епопеја је битна и као класичан пример партизанске тактике – изазови усташе и Немце па се склони да они обаве посао са српским цивилима до краја а ко успе да побегне отићи ће у партизане.
Дакле, једним ударцем две мухе.
Тито се још више огрешио о јасеновачким жртвама у случају Антуна Акшамовића, римокатоличког бискупа „босанско-ђаковачког и сријемског“ који је у току рата зарадио од поглавника Павелића орден Реда за заслуге… а након рата још један од Јосипа Броза, који га је окитио маја 1959. г. Орденом братства и јединства првог степена.
Сам бискуп је у току рата присилно преводио православне Србе у католичанство а имао је и других заслуга за НДХ (Вељко Ђ. Ђурић, „Прилози за биографију бискупа ђаковачког“, Књижевне новине, октобар, Београд, 2003).
Тек крајем 1942. г. су Брозови партизани из брошуре Јасеновачки логор сазнали нешто конкретније о овом стратишту на основу сведочења побеглих логораша.
У брошури и партијској Борби се тврди да је до тада побијено 300.000 затвореника а описане су и неке технике убијања и мучења.
Штампана је у 2.000 примерака од којих је у Србију послат само један (Архив Југославије, 507, ЦК КПЈ 1942/670, 686 и 1943/326).
Дакле, и Тито и партија су крајем 1942. г. јавно изнели податак да је у Јасеновцу само до тада побијено 300.000 логораша.
Остало је, између осталог, забележено да је Броз само у две депеше послате у Москву споменуо нешто детаљније Јасеновац а послао их је на хиљаде за време рата.
Међутим, у депеши из децембра 1942. г. спомињу се убиства партизана, комуниста, Хрвата, Хрватица и радника али ниједне речи о Србима који су убедљиво били најбројнији страдалници у логору (Архив Југославије, 791, ЦК КПЈ-КИ, 1942/315).
Овде се поставља и круцијално питање: да ли је било могуће да Тито и партија нису знали оно што су усташки врховници јавно говорили и тиме се хвалили на сва звона широм њихове НДХ а то је да је главни циљ формирања ове творевине „био ликвидирање српства као цјелине“ као и да је тај „план створен већ за вријеме емиграције“ у Италији.
Међутим, Тито у својим депешама Москви није спомињао никакав србоцид у НДХ укључујући и насилно покатоличавање Срба.
Ипак, Титу није овом приликом промакло да информише Москву да су Дражини четници побили 2.000 Хрвата и муслимана у вакуфском, прозорском и коњичком срезу.
Тачно је да је Тито у пролеће 1944. г. у свом великом чланку Американцима и Британцима (преко Москве) изричито споменуо страдања („масовно истребљење“) Срба у Херцеговини, Босни и Војводини али Хрватску није споменуо (Нова Југославија, 6, 15. мај 1944. г.).
О систематском уништавању српске имовине у НДХ укључујући и црквену Тито није известио Москву никада.
Јасеновац је засигурно био највеће и најмонструозније стратиште Срба у повесници – најмасовнија српска некропола.
Брозови партизани су ово стратиште оставили нетакнуто до последњег дана рата а сам логор је од стране усташа евакуисан у највећем реду и миру.
Брозу је у току рата било много важније да насрће на Србију и Београд него да ослобађа Јасеновац.
Када се рат завршио, комунистима је што се тиче Јасеновца најбитнија брига била да униште доказе усташких злочина геноцида, тј. логорске зграде са справама за мучење и екстерминацију које нису успеле да униште саме усташе при евакуацији логора.
Не треба заборавити да су логораши Јасеновца послали АВНОЈ-у 29. јуна 1944. г. писану ноту у којој изјављују наду да нису заборављени и остављени својој судбини, али је неко од партизана-комуниста на крају ове ноте дописао: „Не треба објављивати!“
Треба напоменути и ноторну чињеницу да су се и у Јасеновцу и у другим НДХ логорима углавном налазили Срби и то са партизанских а не четничких територија.
Ове друге су биле много боље заштићене од првих. Може се и то напоменути, да су у усташким логорима биле многе породице оних Срба који су се борили у јединицама партизанске „хрватске војске“.
Поставља се и круцијално питање зашто Брозови партизани у току рата никада нису напали Јасеновац у циљу да га ослободе иако се зна да се овај логор смрти налазио на територији која је сматрана партизанском, а не четничком.
Територија јасеновачког логора се налазила под јурисдикцијом 2. хрватског корпуса а који је био под директном командом Главног штаба НОВ Хрватске.
Тај корпус је имао две дивизије 12. и 28. славонску.
Корпус је 5. октобра 1943. г. преименован у 6. корпус НОВ Југославије.
Највећи део бораца корпуса су били Срби (2/3).
У 1. хрватском корпусу је било још више Срба (95%) а чиниле су га три дивизије.
Дакле, било је све скупа 5 дивизија у 1. и 2. хрватском корпусу Брозове војске.
У мају 1942. г. само је Други крајишки одред имао 3.500 бораца а систем јасеновачких логора је осигуравао Здруг Усташке обране у јачини од око 1.500 усташа.
Ова два партизанска корпуса су могла без већих проблема да заузму јасеновачки логор али се то никада није догодило.
Броз је иначе са свом својом најбољом и одлично наоружаном војском у јесен 1944. г. са територије НДХ кренуо на Србију али не нити на Јасеновац нити на Загреб.
Броз је похитао да одмах након рата удари темеље комунистичкој ревизији истине о Јасеновцу, тј. правом карактеру и функцији овог „деветог круга пакла“.
Наиме, у октобру 1945. г. Тито је пред римокатоличким бискупима из Словеније и Хрватске изјавио да су усташе у Јасеновцу подједнако убијале на десетине и стотине хиљада Срба и Хрвата (Борба, Београд, 25. октобар 1945. г.).
На овај начин, сам Броз је дао смернице званичној југословенској послератној пропаганди и историографији како се има писати о злочинима геноцида у НДХ: усташе (никако Хрвати и Муслимани) су подједнако убијале и Србе и Хрвате а највише комунисте, антифашисте и њихове симпатизере.
Број убијених у Јасеновцу је остављен да буде утврђен од стране званичних власти социјалистичке Хрватске (тј. Крајачићу), што се коначно свело на 83.000 иако су и Тито и партија још крајем 1942. г. објавили податак о 300.000 побијених (до тада).
Интересантно је да Броз овом приликом није споменуо нити Јевреје нити Роме као јасеновачке жртве а познато је да је око 1/3 Јевреја Краљевине Југославије убијено у Јасеновцу (20.000 од 67.248) (Јаша Романо, Јевреји Југославије 1941-1945, Београд, 1989, стр. 201).
Да изнесемо и један конкретан пример како су у Брозовој Титославији за његова живота третирани у званичној (режимској) историографији и Јасеновац и остала стратишта Срба у НДХ.
Ради се о добро познатој општој Историји Југославије аутора Ивана Божића, Симе Ћирковића, Милорада Екмечића и Владимира Дедијера (Просвета, Београд, друго издање, 1973. г.) а књига је између осталог била и обавезна литература за студенте историје (штампана на латиници).
У читавој књизи (608 стр.) Јасеновац се спомиње само једанпут (стр. 217) али не у контексту Другог светског рата већ Наполеонових ратова и Илирских провинција.
Последњи Четврти део књиге „Путеви уједињавања и борба за социјалну револуцију“ је написао Владимир Дедијер. НДХ и србоциду није посвећена ни једна глава поглавља али јесте о Неретви и Сутјесци као и партизанској култури и историјском значењу југословенске револуције.
О систему и техникама убијања Срба у НДХ ниједне речи а о истребљењу Срба у НДХ је посвећена једна страница.
Случај Пребиловаца из августа 1941. г. се спомиње узгредно а о Јадовном или било ком другом НДХ логору смрти укључујући и Јасеновац Дедијер не пише ништа.
Од 23 фотографије посвећене Другом светском рату и револуцији само једна се односи на НДХ – „Остаци православне Шне пише српскеЋ цркве у Глини спаљене од усташа 1941.“
На крају, изнети податак да је Ј. Б. Тито чак два пута за 35 година владавине посетио Јасеновац и то инкогнито скривајући се од новинара, фотоапарата и камера је крајње дегутантно, контрапродуктивно и чак шта више улази у домен „контрареволуционарних“ завера.
Питање је да ли је тај податак уопште и веродостојан обзиром да га историографија и медији не потврђују а извори о њему као да су извучени из нафталина па се све своди на часну пионирску реч да је то било баш тако.
Ако је и био, Броз је у Јасеновцу (оба пута) био инкогнито вероватно да се конкретно упозна и лично и од стране хрватских другова докле се отишло на самом терену по питању заташкавања праве истине о Јасеновцу.
Јасеновачки комплекс није куплерај да се посећује инцогнито бар не од стране државника који тамо иду или као државници са новинарима, камерама и фотоапаратима или не иду уопште.
Криминолози су одавно приметили да се убице углавном враћају на место злочина.
И то углавном инкогнито.
Аутор је професор универзитета из Виљнуса, Литванија
Преузето са:
