Овом „инвестицијом“ младе Београђанке, наша престоница је осавремењена садашњим изгледом Теразијског платоа, најстаријом школом „Краљ Петар I“, храмом Светог Александра Невског на Дорћолу и другим велелепним здањима.
ВЕЛИКА ЖЕНА ИЗ МАЛЕ КРАЉЕВИНЕ…
У релативно кратком периоду стваралаштва, Јелисавета Начић, прва жена архитекта у Србији, створила је монументална национална дела непролазних вредности. Њени потомци се и данас свакодневно мимоилазе са знаменитим обележјима Београда, пониклим на савременим идејама ове даме пројектанта, раскошног талента, која је у свему била испред времена у ком је живела.
Револуционарна у решености да се знањем супротстави дотадашњој друштвеној догми и оповргне забрану запошљавања припадница женског пола у „својству дејствителног чиновника“, Јелисавета се изборила за лична права и права своје професије. На катедри Велике техничке школе у Београду, дипломрала је архитектуру 1900. године као прва жена из те, до тада „мушке“ бранше. Убрзо се, захваљујући престижним резултатима, обрела на радном месту у инжењерско-архитектонском одсеку Београдске општине, изборивши се и за титулу првог градског архитекте. На јавном конкурсу за проналажење најбољег идејног решења за цркву у Тополи, осваја престижно треће место и пажњу знаменитих личности у престоници.
Резултати овог вртоглавог успона видљиви су и данас, при погледу на чувени степеник у необарокном стилу од зеленог камена, којима се успињемо на Мали Калемегдан. Степенице датирају из периода када је радила као асистент Димитрија Лека на изградњи Малог Калемегдана.
Бриљирала је и као пројектант зграде најстарије школе у Србији, ,,Краљ Петар Први“, коју краси орнаментика необарокног и неоренесансног стила. Пројекат је реализован у рекордно кратком року (1905-1907), што се није одразило на његов квалитет и функционалност објекта. Цркву је пројектовала у српско – византијском духу, по угледу на стил градње из доба Немањића. Пун стваралачки замах и практичност у економисању простором, показала је приликом пројектовања првих стамбених објеката за раднике, којим је спасила многе припаднике радничке класе и сиромашне, из нехуманих услова живота. Градска четврт сачињена од низа
оваквих објеката, простире се у близини Гундулићевог венца.
Учествовала је и у пројекту изградње павиљона за туберкулозне болести, прве болнице са овом наменом у Србији. По Јелисаветином плану за уређење Теразијског платоа, према пројекту Веселина Лучића, чувени ,,Победник“ Ивана Мештровића, извајан у бронзи, требао је да краси срце престонице. Конзервативна популација, демонстративно се подигла против скулптуре ,,голог мушкарца“. Изглед до 1949. године, Плато дугује модернистичким остварењима Лучића, Француза – Шарл Лероа, Ивана Мештровића и Јелисавети Начић, која је својим неимарским умећем оставила аутентичан траг у градњи тог доба. Део своје урбаности, данашњи Београд дугује овој значајној и историјски анонимној персони.
Патриотизам и храброст доказала је и за време бомбардовања у Првом светском рату, када је време проводила под будним оком непријатељске артиљерије, неуморно радећи на обнови разорених објеката. Окупатори су је заједно са колегом, пројектантом Савезне скупштине, Јованом Илкићем, депортовали у логор Нежидер у Мађарској 1916. године. Као визу до тамо, многи извори наводе натпис на славолуку на Теразијама и слоган ,,Још има неослобођених Срба“ , чији је аутор ова српска хероина. Животни век у трајању од 1878-1955, кроз успоне и падове проузроковане ратним страдањима, провела је већим делом у кругу породице. Након разарања у Првом светском рату, заувек је престала да се бави пројектовањем и ставила тачку на поље каријере посветивши се супругу и породици.
Н.Е.
