Идентитет једног сувереног народа и државе огледа се кроз језик, историју, државно и друштвено уређење, али и кроз културу.
Постојање значајних институција културе говори много о Србима пред светом, али унутар саме државе, а Народни музеј у Београду је једна од најважнијих инсититуција културе у нас, чега су врло били свесни српски владари.
Народни музеј основан је 1844. године, док је Србија била кнежевина, а на књажевском престолу је седео Александар Карађорђевић. Народни музеј основан је указом министра просвете Јована Стерије Поповића, 10. маја, као „Музеум сербски, који је на једном месту требало да сабере старине и да их за потомство сачува“. Организован у првим деценијама свог рада и као установа заштите и као научна, истраживачка установа, која је конституисала национални идентитет и била пресудан актер у развоју заштите баштине, Народни музеј је убрзо прерастао у званичног репрезента државе и друштва, сведочећи и о могућој снази културе и музеја у Србији.
Од оснивања, до данас музеј се селио у разне просторе. Првобитно је био у просторијама Капетан Мишиног здања, онда је премештен у суседне две зграде али су оне у Првом светском рату порушене. Комплетну збирку тада је опљачкала окупаторска војска. У међуратном периоду музеј је, на жалост био бескућник па се сељакао у изнајмљене просторе до 1933. године када је краљ Александар Карађорђевић донео одлуку о уступању краљевског Новог двора за престонички музеј. 1935. године Уредбом о спајању Историјско-уметничког музеја и Музеја савремене уметности формиран је Музеј кнеза Павла, а 1948. године Музеј је пребачен у зграду некадашње Берзе на Студентском тргу, а једним делом у Конак кнегиње Љубице.
У зграду Хипотекарне банке у којој је сада смештен, Музеј се преселио 1951. године, након реконструкције, а 23. маја 1952. године музеј је свечано отворен за јавност са новом сталном поставком која је поштовала хронолошке принципе.
Друга реконструкција објекта, уједно и адаптација за потребе будућег националног музеја је извршена 1965 и 1966. године према пројекту архитеката Александра Дерока, Петра Анагностија и Зорана Петровића. Тада је обновљена централна купола и подигнут средишњи тракт са канцеларијама и радним просторима, а померен је и улаз.
Због последње реконструкције Народни музеј није радио читавих 15 година. Било је ту разних пројеката и планова, неки су прихватани па одбацивани, а други, опет нису могли да буду спроведени, што из финансијских, што из техничких разлога. На жалост, читава једна генерација младих људи није могла да сагледа историјске и уметничке артефакте из прве руке и на тај начин се информише о историји свога народа и државе у којој живи.
После 15 година решење је пронађено, зграда је модернизована и око 400.000 уметничких и историјских предмета се чувају у музеју у најбољим условима. Стална поставка, коју сви посетиоци могу да виде, има између четири и пет хиљада уметничких предмета. Шетња кроз Народни музеј је један од најбољих начина да сазнамо ко смо, одакле смо дошли и да добро промислимо куда идемо.
