Потомак чувеног револуционара, Гаврило Миле Принцип, за „Краљевину“ пише о рушењу и поновном уздизању Принципове родне куће кроз епохе, трагедији историје и пркосу времена…
Док ово пишем у засједи свијета, на Ади Бојани, још један камен из зида родне куће Гаврила Принципа испада, пада на земљу и претвара се у прашину заборава. Прекривена велом мрака који вреба са свију страна, историја заборавља своје ослободиоце. Судбином родног прага и самом судбином једног од највећих наших синова, баве се они који само желе да нестане и кућа и Гаврило из колективног сјећања српскога рода.
Кућа која је паљена у три рата
Наиме, за оне који не знају, а претварају се да знају – у три рата, два свјетска и у једном „домаћем“ (благо нама, имамо и свој рат!) Гаврилова кућа је горјела! Први светски рат, спонтано и по природи ствари, од стране Аустроугарске. Он им уби цара, они не спасише краља. Други свјетски, српски издајници обучени у Брозове тоге пресудише: „Запалити кућу Гаврила Принципа, да се затре траг његов и његовог јуначког чина“. Чина који је јасан и блистав као дјечија суза на лицу српског народа. Нису могли запалити сјећања Гавриних савременика, који нама младима често кришом, преносише истину и живу причу о славном комшији и борцу за слободу обесправљеног народа. Ја управо пишем и живим по верном сећању на ту причу и предање Шпире Марића, Јосине Кардума, Перице Персиде Билбија, Маре Принцип.
Иницијали у камену
Шпиро Марић ми је причао, први пут док сам му сједио у крилу, како је његов друг из школске клупе, Гаврило, уклесао иницијале који и данас стоје у стијени, испред оног што данас тек сјенком подсјећа на његову родну кућу. Послије сам га тјерао безброј пута да до изнемоглости понавља исто. Једном приликом сам као дечак ишао сакривен међу овцама за њим, само да би ми изнова причао о мом славном претку. Године 1942. дрварски и граховски партизани, Брозови пси рата запалише кућу. Нађоше разлог, а разлог је био: Марија – Нана, Гаврилова мајка, фотографисала се са четничким Војводом Петром Баћовићем, који је у пролазу са херцеговачким четницима, хтио да види и пољуби праг великог Србина. Граховскопеуљски четнички одред звао се „Гаврило Принцип“ под командом Маркице Ћућуза. Са Наном су се фотографисали и Немци, из неких својих разлога и Италијани, сви су се сликали и гасили, само су партизани палили. То фотографисање је било довољан разлог да плане кућа. То је био довољан разлог да плане и мржња у људима Пашића поља према партизанима. На срећу,одоше не осврћући се и не видјевши своје „јуначко дјело“.
Филџан као једини сведок времена
Заједно са кућом запалише и колијевку Петра Даниног Принципа, мога стрица који је лежао у њој. Моја баба, Мара Принцип, утрчала је у пожар износећи колијевку и дијете у њој. Гаврилова мајка улази за њом и износи кићени биљац за покривање, шиваћу машину. Износи реликвију коју јој син Гаврило поклони 1910. године по повратку из Сарајева – филџан са српском тробојком, Икону Светог Ђурђа и Пепин орден са солунског фронта. То је све што је остало од куће Гаврила Принципа, коју запалише изроди српски. Филџан се и данас налази у мојој приватној збирци, ускоро ће, ако Бог да, поново на мјесто које му припада, тамо гдје га је Нана држала крај огњишта, у по трећи пут обновљену кућу. Често имам обичај да кажем: Док је тога филџана са српском тробојком, биће и нас Принципа, Богу фала има нас још, упркос свему!
Пјесник, Милан Ненадић, рођен у селу Грковци, Босанско Грахово, на најбољи начин опјева Гаврила Принципа, коме је овај клетва и заклетва као и потписник ових редова. У пјесми „Петар Принцип“ , Гаврилов отац каже:
„Одјездише пољем коњи подбодени
Прати их Пепо руку опуштених
Повијених леђа испред свог згаришта
Зна он шта му фали јер и нема ништа
Јер је Гавро оно тиче суро
Кроз пиштољ до самог ћесара догуро…“
Народ мога краја препознаде спас у лику Војводе Момчила Ђујића, команданта славне Динарске четничке дивизије, одоше под барјак за Краља и отаџбину, за крст часни и слободу златну. Да не беше славне Дивизије и Краљеве војске, ни једно српско уво не би остало са обе стране Динаре, горе безводне. У овом последњем, ослободилачком рату, хрватска солдатеска која је анектирала Босну и Херцеговину, исто као и њихова пропала миљеница, уђе у село Обљај и запали прву кућу Гаврила Принципа. Све изгори осим филџана. Остаде да пркоси непријатељима и времену, да буде свједок вјекова. Свједок тираније напасничке домаће издајничке и освајачке. На њему и по њему ожиљци свједоци времена, пламена али и дуготрајности,српског народа.
Без Краља – не ваља
Крајње је вријеме да се мој народ призове. Једини спас и прибјежиште јесте под кровом наше Свете Саборне и Апостолске цркве. Једино под тим кровом можемо наћи спас од провалије бездана над којом стојимо само на још једној нози. Уз то иде она сјајна крилатица која гласи: – Без краља не ваља!- Будемо ли га имали, имаћемо и себе. Без тога, нека нам је само Господ у помоћи јер све је у његовим рукама.
Гаврило Миле Принцип
фото: „Родна кућа Гаврила Принципа“/FB
