Првобитна намена је била да то постане породична кућа, али она је била све осим тога. Привремено уточиште владе, резиденција окупатора, комунистички штаб, резиденција председника. Ово је прича о „Ужичкој 15“.
Ужичка 15, улаз, фото: www.dnevno.rs
Једна од, реституцији најпознатијих кућа у Београду, грађена је на идеју Александра Ацовића, грађевинског инжењера. Александар је рођен 1888. године у селу Пружатовац, код Младеновца. Отац му је био државни службеник близак породици Карађорђевић. Завршио је прву мушку гимназију 1907. године. У најтежем времену за наш народ, био је на висини задатка. Као члан чувене чете од 1300 каплара, прешао је Албанију и борио се на Солунском фронту. По повратку у Србију је завршио Грађевински факултет, а касније се усавршавао у Белину и Шарлотенбургу. У периоду од 1921. до 1924. године радио је у Министарству грађевине, где упознаје своју будћу жену, Јелицу, ћерку градоначелника Милоша Савчића, једног од најбогатијих људи у Европи. Касније прелази у његово предузеће „Лабор“, а убрзо након тога и преузима све најбитније послове. Женидба ће му донети акције у неколико рудника у Србији, као и имање на Дедињу. Имање је било величине више од 10.000 квадратних метара, у тада Румунској улици. Са Јелицом је имао синове близанце, Радисава и Милоша. По избијању рата, он је исељен из куће, а после рата му је одузета сва имовина. Запослио се у једном грађевинском предузећу након рата, где је учествовао у пројекту изградње хидроелектране Кокин Брод. Умро је 1957. године. Оба сина су завршила Грађевински факултет и живели у Швајцарској.
Архитекта који је пројектовао кућу био је Владислав Владисављевић. Кућа је изграђена на имању Александровог таста, Милоша Савчића. Радови су почели 1933. године. Ацовићева идеја је била да сагради породичну кућу. На улазу у велики салон куће уклесана је пословица „Кућа не почива на темељу него на жени“. Величина парцеле на којој је кућа грађена била је 10.780 метара квадратних. Укњижена је 1934. године, на сваког супружника по половина куће. Јелица је преминула 1936. године, а 1938. године Александар постаје власник куће покојничким правом.
Једна од најлепших зграда у престоници
Милош Савчић
Ова једноспратна зграда представљала је једну од најлепших грађевина у Београду и свима је била „опсесија“. Први „подстанар“ био је генерал Душан Симовић, заједно са Владом, по избијању Другог светског рата. Кућа је представљала идеално место за склониште зато што је, уочи рата, у њој изграђен бункер. Ацовић је са синовима остао у кући и живели су неометано. Влада је, заједно са краљем, напустила кућу после неколико дана. Априлска инвазија на Краљевину Југославију није дуго трајала, свега десетак дана. Када су окупационе трупе умарширале у град, погодите која кућа им је запала за око?
Нацисти опљачкали
Франц Нојхаузен, фото: Архив Знаци
Франц Нојхаузен се следећи уселио у кућу, крајем априла. Он је био командант окупиране Србије. Када је командант ушао у кућу, Ацовић је морао да се исели у мању кућу за послугу. Само месец дана након тога, Ацовићи су коначно исељени из свог дома. Дозвољено му је да понесе само лаки пртљаг и по неку слику. Нојхаузен ће се вратити на крају рата, али само да би опљачкао кућу и из ње однео сав намештај. Следећи становник био је генерал-пуковних Вермахта, Александар Фон Лер. Лер је по мајци био српског порекла и одлично је говорио, поред немачког, српски, мађарски и румунски језик. Био је командант ваздухопловних снага у нападу на Београд, касније и командант групе армија Е у повлачењу из Грчке. Он се у кући задржао неколико година.
Комунисти се „уселили“
Ближио се крај рата, дошао је октобар 1944. године. Лер се већ повукао из куће, те је остала отворена за неке нове „непозване госте“. У њу се усељава командант Београда, Пеко Дапчевић. Управо из ње је командовао одбраном града. Убрзо након њега, дошао је и Јосип Броз у ослобођени Београд. Усељење комунистичког диктатора није само значило преузимање куће, већ и мењање имена целе улице. Од тих дана се она зове Ужичка улица – по угледу на комунистичку територију из рата – Ужичку републику. Тако је Броз направио паралелу између те „државе“ и новонастале ДФНРЈ (Демократске Федеративне Народне Републике Југославије), као мит о континуитету. Наиме, Броз је кућу спазио још 30-их година 20. века, када је долазио у посету браћи Рибникар који су живели преко пута. Тада је кренула његова фасцинација овом велелетном грађевином.
Реновирање – златним намештајем
Јосип Броз Тито
За време Брозове владавине кућа у Ужичкој 15 више пута је реновирана. Први пут 1948. године, а последњи пут 1972. године. Највише прохтева имала је „прва дама наших народа и народности“, Јованка Броз. Од 1960. до 1972. године је руководила радовима. Практично сваке године се реновирала кућа, из друштвеног фонда. Цена непотребних реконструкција није до данас позната. Колико је далеко ишла Брозова „Личанка“ показује чињеница да је куповала златан намештај. Броз је у кући живео кратко, током 1946. године, док се реновирао Бели двор у који се уселио после протеривања Карађорђевића. Током јанара 1948. године, специјални комесари посетили су браћу Ацовић и донели им понуду о продаји куће. Како су браћа били власници половине куће, тј. сваки по четвртину куће, они су могли да продају свој део. Могућност одбијања ове понуде није постојала, те је парцела и све што се налази на њој продато Федеративној Народној Републици Југославији (ФНРЈ). Након смрти Александра Ацовића, остатак куће је постао државна својина. Касније је у кућу смештено председништво СРС (Савезне Републике Србије).
Крајем деведесетих – подстанар Милошевић
Слободан Милошевић
Велелепна грађевина ће опет променити власника. Од 1997. то ће бити председник СРЈ (Савезне Републике Југославије) Слободан Милошевић. По угледу на слоган који је красио салон, опет је једна жена „кројила“ судбину велелепног здања. Била је то Мирјана Марковић, председникова жена. Она је, на већ постојећи златан намештај, куповала нови, из државног буџета. Уочи бомбардавања СРЈ 1999. године, сав вредан намештај је изнет. Кућа је погођена и већина ствари које су биле унутра уништене. Остало је свега неколико столова и столица, као и клавир без ногара. Данас је предмет реституције.
Да кућа постане дом
Велелепна грађевина у Ужичкој 15 никада није добила своју праву намену, никада није постала мирна, породична кућа, у којој ће уживати људи који су уложили средства у њену градњу. Кроз њу су прошли представници власти екстремних идеологија и занемаривали њене лепоте и намену. Данас би најправедније било да се врати наследницима првобитних власника. И да коначно, после више од 80 година, ова кућа постане дом.
Н. Компасић
