Повежи се
На врх

Србин или Србијанац?

Питање које се протеже вековима, а на које и даље нема јединственог одговора.

Илустрација графита: www.vidovdan.org

Употреба речи „Србијанац“ је предмет многобројних полемика, како лингвистичких, тако и политичких, те се често оспорава као термин стран српском језику. Израз „Србијанац“ користе званичници и други држављани, да би ословили људе који живе у Србији, без обзира на етничку и религијску припадност. „Србијанац“ најчешће означава грађанинa у централној Србији. Међутим, већина њих сматра такво ословљавање увредљивим и захтева да се сви грађани наше државе називају Србима.

Разлику у ословљавању Срба географски изнад и испод Дунава и Саве, узроковале су и околности у време када је стара Аустроугарска владала нашом државом. Тада је наметнуто да су Срби територијално подељени: на оне који живе јужније од Дунава и Саве, у ослобођеној Србији после Карађорђевог устанка, које Аустроугари називају Србијанцима и на оне који су живели изван граница те Србије, у Војводини, које су ословљавали као Србе пречане.

Званична подела нашег народа стиже од Аустроугарског владара 1882. године уочи крунисања Милана Обреновића за краља, када је Кнежевина Србија постала краљевина. Из Беча је стигао захтев у коме Аустроугарска истиче да краљ „не може бити српски, већ србијански“, јер Краљевина Србија нема јурисдикцију над Србима ван Србије. Односно, краљевски придев треба да се заснива на територијалној, а не етничкој одредници. Због те дефиниције, настаје спор у свакодневној употреби израза. „Србијанисти“ кажу да Срби живе свуда по Балкану и свету, а Србијанци само у Србији. И у Србијанце сврставају све грађане Србије, невезано за етничку припадност. Они кажу да не постоји „српска“ граница већ „србијанска“.

„Србијанац“ и „србијански“ су речи које се у списима бележе тек од 19. века. Вук Караџић је први у свој Рјечник увео термин “србијански”: да је Србијанац човек који живи у Србији (а не у Војводини, на пример), тј. та дефиниција је искључиво територијално маркирана, а не и национално одређена. Таква лексичка дистинкција није била дугог века, мада се понекад користи  да означи територијалну компоненту („Свилен конац, србијански крој…“).

Разлике у терминима за народ Србије се појављују и у Летопису Матице српске из 1845. године где се наводи: нем. Einer von Serbien, односно „неко из Србије“ и са напоменом у војв., односно у војводству. И „Бошњаци, Херцеговци, и житељи сјеверо-западни Санџаката Румелије и Албаније, независими Црногорци, и Сербианци у садашњем Књажевству Сербском. У садашње доба има безчислено множество Кнежевића по цјелом овом простору насељеном од Сербаља.”

Петар I Петровић Његош у својим писмима и посланицама, иако Црногорце, Брђане, Приморце, Херцеговце… сматра Србима, за житеље Србије не користи термин Србијанци него Срби, Србљи, Сербли…

Хрватски лингвиста, Ватрослав Рожић 1905. године је написао: „Човјеку из Србије велимо: Србијанац, што неће бити чисто народнога постања иако се тако опћено говори и пише; било би можда боље: Србијац или Србљанин (с наст. јанин); у народним пјесмама наводи се плурални облик Србљи (генет. Србаља); мјесто: Србијац, Србљанин није добро рећи: Србин, јер је то народно име и не значи човјека из Краљевине Србије“

У новијој историји и новијим публикацијама о историји и традицији народа са ових простора, наводи се да израз „Србијанац” избегавају несрпски (етнички) народи, објаснио је филолог Иван Клајн за портал „Патриота“.  – Сматрам да се у хрватским и бошњачким медијима претерује с употребом израза „Србијанац” и „србијански”. Ми то не признајемо. Такође, Црногорци нас ословљавају искључиво са „Срби“ – каже Клајн. Он је указао и на студију професора Егона Фекетеа, која до детаља

Иван Клајн, фото: www.zicer.org

представља како је дошло до ривалитета Србијанац – Србин: „Уместо придева српски може се употребити и придев србијански. Први има шире значење и националну конотацију, док се у другом случају ради о територијалном одређењу, па се придев србијански везује за Србију. Као што сви Срби нису Србијанци тако ни сви Србијанци (грађани Србије) нису Срби”.

Према речима Клајна, у Европи не постоји национална ознака која би била пандан терминима „Босанац” и „Србијанац”, попут „Францужанина” или „Италијањанина”. До тога није дошло у Хрватској („Хрваћанин“) и Албанији („Албањанин”) из политичких разлога, јер се тамо више инсистирало на етничкој монолитности. Срби су, према његовим речима, много више били измешани с другима националностима.

Оваква територијална подела Срба данас је неактуелна, србијански и Србијанац ретко су у употреби, а преовлађује придев српски. У свакодневном говору, све чешће се корити израз „српски народ“.

М. Равић/Илустрација/карикатура: www.dan.co.me

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Записи