Повежи се
На врх

Жене Краљевине: Јелисавета Начић – Миразом платила школовање

Овом „инвестицијом“ младе Београђанке, наша престоница је осавремењена садашњим изгледом Теразијског платоа, најстаријом школом „Краљ Петар I“, храмом Светог Александра Невског на Дорћолу и другим велелепним здањима.

ВЕЛИКА  ЖЕНА ИЗ МАЛЕ КРАЉЕВИНЕ…

У релативно кратком периоду стваралаштва, Јелисавета Начић, прва жена архитекта у Србији, створила је монументална национална дела непролазних вредности. Њени потомци се и данас свакодневно мимоилазе са знаменитим обележјима Београда, пониклим на савременим идејама ове даме пројектанта, раскошног талента, која је у свему била испред времена у ком је живела.

Револуционарна у решености да се знањем супротстави дотадашњој друштвеној догми и оповргне забрану запошљавања припадница женског пола у „својству дејствителног чиновника“, Јелисавета се изборила за лична права и права своје професије. На катедри Велике техничке школе у Београду, дипломрала је архитектуру 1900. године као прва жена из те, до тада „мушке“ бранше. Убрзо се, захваљујући престижним резултатима, обрела на радном месту у инжењерско-архитектонском одсеку Београдске општине, изборивши се и за титулу првог градског архитекте. На јавном конкурсу за проналажење најбољег идејног решења за цркву у Тополи, осваја престижно треће место и пажњу знаменитих личности у престоници.

Резултати овог вртоглавог успона видљиви су и данас, при погледу на чувени степеник у необарокном стилу од зеленог камена, којима се успињемо на Мали Калемегдан. Степенице датирају из периода када је радила као асистент Димитрија Лека на изградњи Малог Калемегдана.

Јелисавета Начић је прва жена архитекта и урбаниста у Србији, први Градски архитекта Београда, прва жена запослена у државној управи, у Министарству грађевине.

Бриљирала је и као пројектант зграде најстарије школе у Србији, ,,Краљ Петар Први“, коју краси орнаментика необарокног и неоренесансног стила. Пројекат је реализован у рекордно кратком року (1905-1907), што се није одразило на његов квалитет и функционалност објекта. Цркву  је пројектовала у српско – византијском духу, по угледу на стил градње из доба Немањића. Пун стваралачки замах и практичност у економисању простором, показала је приликом пројектовања првих стамбених објеката за раднике, којим је спасила многе припаднике радничке класе и сиромашне, из нехуманих услова живота. Градска четврт сачињена од низа

оваквих објеката, простире се у близини Гундулићевог венца.

Учествовала је и у пројекту изградње павиљона за туберкулозне болести, прве болнице са овом наменом у Србији. По Јелисаветином плану за уређење Теразијског платоа, према пројекту Веселина Лучића,   чувени ,,Победник“ Ивана Мештровића, извајан у бронзи, требао је да краси срце престонице. Конзервативна популација, демонстративно се подигла против скулптуре ,,голог мушкарца“. Изглед до 1949. године, Плато дугује модернистичким остварењима Лучића, Француза – Шарл Лероа, Ивана Мештровића и Јелисавети Начић, која је својим неимарским умећем оставила аутентичан траг у градњи тог доба. Део своје урбаности, данашњи Београд дугује овој значајној и историјски анонимној персони.

Патриотизам и храброст доказала је и за време бомбардовања у Првом светском рату, када је време проводила под будним оком непријатељске артиљерије, неуморно радећи на обнови разорених објеката. Окупатори су је заједно са колегом, пројектантом Савезне скупштине, Јованом Илкићем, депортовали у логор Нежидер у Мађарској 1916. године. Као визу до тамо, многи извори наводе натпис на славолуку на Теразијама и слоган ,,Још има неослобођених Срба“ , чији је аутор ова српска хероина. Животни век у трајању од 1878-1955, кроз успоне и падове проузроковане ратним страдањима, провела је већим делом у кругу породице. Након разарања у Првом светском рату, заувек је престала да се бави пројектовањем и ставила тачку на поље каријере посветивши се супругу и породици.

Н.Е.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја