Повежи се
На врх

За крст часни и слободу златну

Поучени искуством предака, шта смо научили? – Чувај се Бугара; раније почни да  радиш да би пре завршио; увек буди добар домаћин/ца; буди поштен/а; буди добар/а; Православац/ка; слободу ти нико не може одузети, ако је ти сам не даш.

Управо то о слободи је најбитније што су могли да нас науче. Колико су гинули за њу, може се видети на сваком углу наше земље. Никада нису жалили да жртвују живот, ако ће тиме досстићи идеал вечне слободе. Колико им ми као потомци дугујемо, нисмо ни свесни, а по свему судећи – нећемо ни бити.

Победа над смрћу

Војска је дошла на Крф, пролазећи кроз још једну “Голготу“, до душе, много мању, где се припремала за ослобођење своје земље. Након тешких опоравака, дошло је време за покрет. Армијом командује, још увек генерал, Петар Бојовић. Како се Србија једина нашла од мањих савезника уз велике силе Антанте, коју су чиниле Француска, Британија, Русија и Италија, осам дивизија наше војске потпало је под команду Источне армије. Реорганизација војске је уследила у априлу 1916. године, када је распоређена у шест дивизија на челу са регентом Александром и генералом Бојовићем као главешинама. На крају је Србија имала три армије, свака по две дивизије. Укупан број борбених јединица бројао је око 124 хиљаде војника. Наредне године, 1917, савезници су кренули у напад и стабилизацију фронта око Солуна. Централне силе биле су у опадању, није било више силине у њиховим нападима, а ни одбрани. Када је куцнуо час, фамозне 1918. године, свима је свануло, а највише Србима. Ближио се крај периоду страдања и потенцијални вишегодишњи мир је био на помолу. Британци су лако напредовали, али и Французи, а са њима и Србија.

Солунски фронт се морао пробити да би се стигло до крајњег циља, до земље славних предака. Јуриш је био неминован, морало се доћи до противника и разбити њихове редове. На срећу, били су више него познати противници. Жар Србина када се бори са Бугарином је немерљива, као да су крвни непријатељи. Како су се ова два народа замрзела толико никада неће бити јасно а ни природно, али ситуација је таква да јесу. Дочекавши их на “Бајонет“, Срби помогнути Французима су их “растргали“.  Добро познати противници су били и Немци/Аустријанци, са којима су Срби имали “Нерашчишћене рачуне“ из прошлости. Потлачено Пречанско становништво из делова Аустроугарске је такође дизертирало на страну Срба још раније у рату, а време је било да се наплате дугови за вишевековну патњу.

Под барјаком Француским и заставом Српском

Дана 15. септембра, у цик зоре, 4 сата, кренуо је пробој Солунског фронта. У мислима са својим породицама, у срцу са косовским јунацима, војска је кренула. Смрт је поздрављена као брат, слобода као мајка, а победа као отац, све је то била реалмност за хероје. Краљ Александар постао је “Српски Наполеон“, заузевши историјско место Кнеза Лазара са Косова, Војвода Бојовић постао је Милош Обилић војске у продору.  У једном дану је погинуло око 700 Српских војника, али ову “машину“ ништа није могло да заустави. Бугари нису могли ништа, али ни други “злотвори“. Некада страшни бугарски лав се претворио у безопасну мачку, док је Српски врабац претастао у двоглавог орла ком нико на пут не може да стане. До 10. октобра војска је дошла до Ниша. На том путу прешла је целу Македонију, пробивши се кроз Бугарску одбрану, натеравши их на капитулацију 29. септембра, па све кроз Немачке редове. Убрзо се војска нашла и у Београду, када је “Шваба коначно истеран“.

Тријумфално, као Цезар у Рим, тако је Петар Бојовић ушао у Београд. Продор је настављен, није било довољно осветити се, требало је извршити и одмазду. Пречани су дочекали Српску војску са највећим одушевљењем, Нови Сад их и данас слави као ослободиоце, и увек ће. Аустроугарска је на коленима пред земљом којој је некада могла да “помрси рачуне“ а сада је само гледа као рањени орао док га велики двоглави орао, у свом сјају и снази, узима у свој кљун и односи на “сметлиште историје“. Ни немачки орао није поштеђен, и он је “Очерупан“. Проблем Немачке разједињености имамо и данас, а имали смо и тада. Ако имате много врабаца, никада не можете изнедрити орла, тако је било и у рату. Немачко цартсво пуцало је по шавовима.  Цар Вилхелм, разјарен и бесан, рекао је: Срамота! 62 хиљаде Срба одлучило је овај рат, стидите се!“. Сви су били на коленима пред славним Србима.

Тријумф савременика као срам поколењима

Ово је последњи рат који је Србија водила. Касније је ту дошао и срамни, братоубилачки, Други Светски рат. Показали смо да смо да, као Краљевина Србија, и само тако, можемо да изнедримо праве јунаке и хероје.

Н. Компасић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Записи