Повежи се
На врх

Време у ком је динар био стабилнији од франка

Током Првог светског рата, упркос ванредном стању у окупираној Србији, са нестабилном владом и краљем у избеглиштву, српски динар је све време задржао своју вредност и остао стабилан, а курс непромењен – 88 франака за 100 динара.

Вредност динара некад и сад

С обзиром на очекиване кризе, сиромаштво, беду, инфлацију као пратеће појаве сваког рата, невероватна је чињеница да је вредност српског динара остала непромењена у ратним условима. Тај успех је узрокован стабилним финансијским системом и довољним капиталом у државној каси, са којим је Србија дочекала Први светски рат. Док у данашње време на хиљаде Срба губи кров над главом због кредита подигнутих у швајцарској валути која јача у односу на динар и док вредност динара константно варира, динар се у доба Краљевине држао стаменије него икада, захваљујући довитљивости српских функционера из Министарства финансија којим је управљао чувени министар Лазар Пачу.

Борба за очување финансијске стабилности

Лазар Пачу, фото: Википедија

Након што је Аустроугарска објавила рат, Србија је морала да предузме хитне мере како би избегла банкрот. У тој мисији су јој значајно помогле земље савезнице – Француска и Велика Британија, одобривши зајмове у износу од 110 милиона франака у злату, које је Народна банка користила за штампање новца и очување стабилности динара. Борис Н. Кршев, професор Факултета за правне и пословне студије, у свом раду “Јавни дугови и финансијске прилике у Србији до краја Првог светског рата”, наводи да је Народна банка у ратним околностима настојала несметано и ревносно да обавља своје редовне и ванредне обавезе, до јесени 1915. године, када је принуђена да са свим вредностима и документацијом, напусти територију Србије. Непријатељска војна офанзива приморала је Народну банку да 1. октобра 1915. године крене преко Ниша, Скопља и Солуна у вишегодишње изгнанство.

Сеоба Народне банке

Министар Пачу се у договору са Ђорђем Вајфертом одлучио за хитну евакуацију Народне банке у унутрашњост, након добијања ултиматума од Аустроугарске. Како се Београд граничио са Аустроугарском, Главни одбор је донео одлуку да се већина вредности Народне банке, међу којима и злато, сребро, готов новац и девизне резерве, као и сво расположиво људство, одмах преселе у Крушевац.

Народна банка је извесно време била стационирана у Марсељу, али је и одатле наставила активно да штампа новац, који је уз француске и енглеске кредите имао стабилан курс, а свака новчаница имала загарантовано покриће у злату или другој страној валути (франци, долари,фунте). Конвертабилност динара очувао је сам окупатор, тиме што га је насилно девалвирао за 50 одсто мењајући га у своју валуту  и истиснувши га из платног промета. Тако је српски динар остао на неки начин “замрзнут”, док је тзв. српска круна девалвирала за 60 одсто.

Помоћ савезника

У јуну 1916. потписан је споразум којим су се Француска и Британија обавезале да новчано помажу Србију са 9 милиона француских франака месечно до краја рата, са циљем да се очува Солунски фронт. Када су 1917. Сједињене Државе ушле у рат, Србија је почела и од њих да прима редовну месечну помоћ у износу од 12 милиона долара. Тако су главни повериоци Краљевине Србије за финансирање рата постале три државе: Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Француска.

У Србији објава рата није изазвала неку већу панику, иако је влада знала да новца и потребних средстава нема ни за мобилизацију, а камоли за вођење рата. Финансирање војних операција у 1914. Србија је подмиривала и из дела буџета за текућу годину, чији су приходи само делимично реализовани, од планираних 214,3 милиона прикупљено је 124,3 милиона динара.

Ненадокнадив губитак

Србија је много труда уложила у очување стабилности финансијског система, али без кредитирања, динар не би остао стабилан. Ипак, није се размишљало о дугорочним последицама. Након завршетка рата, своје предратне и ратне дугове, Србија је унела у новонасталу Краљевину СХС, што ју је пољуљало, не само економски, већ и политички.

Ратна штета процењена је на 13 милијарди динара у злату. Репарационе комисије су 1921. године донеле одлуку да Немачка треба да исплати укупно 120 милијарди златних марака, а од те суме Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 5 одсто. Поред тога, остале државе губитнице – Аустрија, Мађарска и Бугарска је требало да исплате 12 милијарди, од чега је Краљевини СХС припадало око 30 процената. Међутим, због тешке економске кризе која је захватила Немачку и њене кулминације 1931. године, исплата ратне штете је обустављена.

Извор: Телеграф

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Записи