Повежи се
На врх

Вратити оно што је наше

Срећа прати храбре – увек je било и биће. Од славних дана Спарте, која је постала синоним за храброст, војска је тежила томе да увек излази на бојно поље подигнуте главе.

Срби никад нису бежали од “војине“, чак ни када је било безизлазно.  Полазак у рат против великих сила, што је Краљевина Србија неретко чинила, осликавао је борбу Давида и Голијата. Од славних немањићких битки, преко Косовског боја, до устанака против турске власти, увек се ишло ка узвишеном циљу – слободи. Време за њено обистињење наступило је 1912. године.

Балкан избија из ланаца

Време је великих турбуленција у Европи. Руско-Немачки савез се распада, Француска нема добре односе са Немачком, Енглеска има намеру да сачува, а уколико услови то допусте, прошири своје колоније. На Западу ништа ново, а Балкан, као буре барута које је одувек чекало тренутак праска, спремао се за рат. Народи који су у средњем веку имали државу, Грци, Бугари и Срби, били су потиштени од стране Османског царства. Султан више није имао неограничену моћ, а држава му је била све слабија. Највећи ударац био је тај, што је Османско царство изгубило више територија за последњих сто, него што је добило у претходних 200 година. Позција је била више него идеална за напад. Оформљен је Балкански савез и сви нишани били су уперени ка “Болеснику на Босфору“. Интерес Србије у овом рату био је повратак територије старе Србије, данашње Македоније. Прва је напала Црна Гора, а убрзо се нападу прикључила и Србија. Ношени херојским победама, од којих је прва у низу била Кумановска битка, Србија је брзо напредовала. У њој је командант био чувени војсковођа, Радомир Путник. Интересантно за ову битку је да се српски трубач арбанашког порекла, Ахмет Адемовић, увукао међу турску восјку неопажено. Даровити младић је по слуху научио турски марш за повлачење, иако је у том тренутку војска била у налету и захваљујући његовом инструменталу, почела је заиста да се повлачи. Он је брзо прешао на страну Срба и тамо одсвирао музику за јуриш, чиме је војска силовито кренула да туче по непријатељу. Срби су били изненађени колико је Османска војска слабо пружала отпор. Ово није била војска на коју су навикли, јасан показатељ стања у царству и брзе пропасти која ће уследити.  Следећа велика битка одиграла се код Битоља. Ношена крилима победе код Куманова, српска војска се одлучила на јуриш и агресиван напад. Команданти, генерал Путник и генерал Бојовић имали су тактику одбацивања непријатеља ка југу, где би их дочекали грчки бајонети. У тој намери су и успели, а Стара Србија је опет враћена! Изгубљена је оружјем, а једино на тај начин је могла да буде и враћена. После десетина мегдана, током шест векова османских налета у Европи, коначно је било јасно да је некада славна Сулејманова царевина пала на ранг другоразредне силе. Овоме су, дакако, допринели унутрашњи немири и застарели систем у земљи.

Мир као узрок новог рата

Лондонски мир је био, колико добар, толико и неповољан за Србију. Добила је Македонију, али је морала да се повуче из Албаније. Иако је овај мир покренуо лавину несугласица међу савезницима, а поготово Бугарима, незадовољни поделом, латили су се оружја и кренули у нови рат, па ни 1913. година, неће протећи у миру.

Погубна похлепа суседа

Сви на једну страну, Бугари на супротну. Нису наши преци без разлога говорили: “Кад се зарати, ти удари на Бугара, нећеш погрешити“. Вековни непријатељ Србије, без неког посебног разлога, постао је познат и као “забадач ножа у леђа“. Веома брзо се заборавила несебична помоћ у ратовима 1885/6. године када је српска војска, показавши своју величину, пустила да прође санитет до њених непријатеља. Али ,,не лези враже“, поново је Бугарин “ударио“. Прва на реду је била Брегалница. Храбра тактика била је одбијање напада Бугара од стране прве армије и кад су се створили повољни услови да трећа армија крене у напад, Срби су однели моралну и теоријску победу, али губици су били огормни. Тимочка дивизија је највише страдала, а укупан број мртвих процењује се на 20 хиљада душа, које су се преставиле у Господу као највећи браниоци Отаџбине. Продор је заустављен у бици код Калиманција, када се српска војска морала повући до Пирота. Упркос томе, Бугарска је затражила мир. Миром у Букурешту, Србија постаје најмоћнија сила на Балкану и добија Македонију.

Гвоздена војска и слобода златна

Овим ратовим почео је златни период српске војске. Врхунац тог периода представљаће Први светски рат, који ће изнедрити прослављене војводе. Застанимо овде за тренутак и погледајмо ситуацију у Србији тада. Имала је много мање становника, мање ресурса, мању војну снагу пре овог рата, него данас. А како ми данас немамо ту снагу? “Везивно ткиво“ те снаге било је јединство. Чувена изрека “да комшији угине крава“ нам је постала свакодневница. Живимо у свету где нас завист прождире као опака и грозна болест којој нема лека, полако нас уништава и удаљава. Немојмо то себи допустити,  будимо браћа једни другима, помажимо се, а пре свега, као што је Његова Светост Патријарх српски Павле говорио – Будимо људи!  Јесте земља наша и јесте враћена, али кроз неке касније сукобе и изгубљена. Поред земље, то су људи, наша је и храброст, јако срце, неисцрпан дух, жилавост, истрајност. Ако смо једном били славни, што не бисмо опет могли? Не у рату, већ у миру, јер имамо добре темеље за такав успех, болна и тешка историја нас је научила како да га поново изградимо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја