Повежи се
На врх

Велики јунак из Шумадије: ПАВЛЕ БАКИЋ ЈЕ БИО ПОСЛЕДЊИ СРПСКИ ДЕСПОТ

Ако волите српску историју онда знате да је деспотску титулу на ове просторе са византијског двора преузео цар Душан Немањић наменивши је својим рођацима и најистакнутијим великашима.

Чак и након Косовског боја њу су носили неки од највећих оновремених вођа српског народа – Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић… Ипак, чак и међу добрим познаваоцима историје углавном је непознато име овог човека – Павла Бакића, последњег српског деспота!

Павле Бакић је живео крајем 15. и почетком 16. века и имао је феудално добро око планине Венчац у Шумадији. Била су то велика имања позната као „Бакићева земља“. Легенда каже да је овај српски великаш уживао велики углед чак и међу Турцима и да је као такав и добио као обавезу да од народа прикупља прописани харач.

Али, Павле није био задовољан својим вазалним положајем код Турака. Он је сањао ослобођење Србије и прогон непријатеља и тако је у децембру 1525. са своје петоро браће и доста Срба прешао на угарску страну. Са својим четама учествовао је у бици на Мохачком пољу 1526.

Павле је до своје смрти остао веран хабзбуршком надвојводи Фердинанду И, али своје порекло није заборавио. Предање каже да је говорио пет језика, али да се војводи увек обраћао искључиво на српском.

Борио се за ослобођење Шумадије од турских освајача, али је са својим трупама стигао и до Беча и „врата Европе“ бранио од отоманске најезде. За заслуге и исказану храброст Фердинанд И је и њему и његовој браћи потврдио велике поседе на подручју јужне и средње Словачке, а онда је повељом од 1537. стигло још и веће признање.

Повељом од 20. септембра 1537. Фердинанд И је Павла Бакића именовао деспотом иако није био ни у каквој родбинској вези са претходним српским деспотима. Угарски владар је позвао Србе да се окупе око Бакића као вође јер је реч била о способном, заслужном и популарном старешини, достојном да предводи наш народ.

Нажалост, исте године 12. октобра 1537. у бици код Горјана у близини Осијека, на славонској земљи, у покушају да протера Турке, деспот Бакић је погинуо.

Његову главу Турци су однели и поставили на бедеме Стамбола.

Ипак, легенда о јуначком народном вођи опстала је у његовој родној Шумадији. Преносивши се са колена на колено народ је причао легенде о храбрости и животу последњег српског деспота, а оне се са поносом и данас говоре у овом крају.

Године 2006. археолози су подно планине Венчац код Аранђеловца открили зидине које су мештани назвали Дворине. Сматра се да су то остаци двора деспота Бакића из 16. века. Чланови удружења грађана „Павле Бакић“ ту су подигли обелиск од буковичког гранита у част овог јунака из српске историје.

Надају се да ће једног дана на истом месту стајати и реплика деспотовог двора.

Преузето са: Srbija Danas

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја