Повежи се
На врх

Вапаји ћирилице

На данашњи датум, од 1999. године, обележава се међународни Дан матерњег језика у циљу подизања свести о очувању писмености и језичке културе. Стручњаци већ годинама упозоравају на критично стање у српском језику и на лингвистички и културолошки колапс међу младим генерацијама. Језик је највеће богатство које нам нико не може одузети, спона која нас спаја и чини истим народом хиљадама година.

Осим што смо оригинални у свету по усвајању и употреби два службена писма, још смо оригиналнији у настојању да свесно маргинализујемо сопствено културно наслеђе и приоритет дамо универзалним трендовима, уместо националним симболима. Да ли је сада време, или је одавно прошло, да поставимо конкретно питање: Зашто слепо пратимо светску моду и брендове, док наше уникате и експонате вредне поноса и истицања, парадирајући изгурујемо са домаће писте?

Радоје Домановић је у својој сатиричној приповеци „Вођа“, давно метафорички наговестио неминовност суноврата друштва предвођеног слепцем у амбис. Заслепљени рефлекторима незнања и неписмености, спотичемо се по замраченим одајама културе и уметности 21. века. Нажалост, ћирилица је последњих 80 година жртва политичких превирања, која егзистенцијално угрожавају њен опстанак у матичној постојбини. Она је бисер у ђердану српске традиције којим се китимо од искона. Нико не оспорава постојање и заступљеност оба писма, али приоритет у употреби у јавном, службеном, просветном и културном сектору, мора имати ћирилица. Актуелни закони, амандмани и теорије иду у прилог таквом схватању, али у пракси наилазимо на потпуну дезинтегрисаност ћириличног писма.

Ни латиница се не користи у складу са правописном нормом, већ смо прешли на алфабет и извитоперене преводе сопственог језика који се трансформисао до непрепознатљивости и неразумљивости. Од  словенске браће код којих је службено писмо ћирилица – Бугара, Руса, Белоруса, Украјинаца, Македонаца, чини се да само Срби посвећено раде на систематском обезвређивању  сопственог  система писмености и просвећености. Није исто ,,kuca“ ili ,,supa“ у поређењу са ,,кућа“ и ,,шупа“. Примера је безброј.

Миленијум пао за седам деценија

илустрација, извор: B92

Језичка модернизација и унификација доводе до многих  нежељених заблуда и неспоразума, којих не би било да практикујемо ћирилицу као једино службено писмо  у јавној употреби. Званични историјски оквири за њен развој и усавршавање, почевши од мисије Солунске браће, Ћирила и Методија, обухватају период дужи од миленијума, да би се у последњих седамдесет година активно радило на њеној деструкцији. Бурна политичка превирања условила су застој и дискриминацију традиционалних симбола српства.

У доба краљевине – процват

У периоду владавине српских монарха, у српском друштву дошло је до фомирања грађанског слоја око представника тадашње интелигенције и европских токова који напокон стижу и у наше неразвијене крајеве. Великани српске књижевности и науке продефиловали су по културној сцени из доба Краљевине. Стеван Сремац, Борисав Станковић, Радоје Домановић, Бранислав Нушић, уз песнике – Јована Јовановића Змаја, Ђуру Јакшића, Лазу Костића, Милана Ракића, Симу Пандуровића, Владислава Петковића Диса… Научници – Јован Цвијић, Јосиф Панчић, Стојан Новаковић, Михаило Петровић Алас и многи други, обележили су овај период процвата српске науке и уметности. Држава је коначно била у могућности да инвестира у образовање –  школовање деце је законски прокламовано, а студенти су добијали стипендије за школовање на престижним европским универзитетима. Отворен је Универзитет у Београду и Србија је вртоглаво просперирала у настојању да надокнади пропуштено. Данашња САНУ је потомак Краљевске српске академије основане 1886, прозване Српском краљевском академијом до 1947. године. Академија је основана 1841, а 1886. краљ Милан Обреновић, подржао је њен рад у складу са Основним законом Краљевско-српске  академије којим је било предвиђено да прве академике бира краљ. Циљ академије је био „да науку обрађује и унапређује; да поставља и одржава здраве основе научноме суду; да обелодањује и изазива истраживања научна у природи, друштву и историјским споменицима; да потпомаже удомаћивање и развитак виших уметности; да удруженом снагом за напредак просвете извршава оно, за шта је посебна снага недовољна“.

Нови режим донео пресију

илустрација, извор: Al Jazeera

Након промене државног уређења 1947, мењају се структура и назив академије. Последице таквих режимских пресија, негативно су се одразиле на будућност науке и уметности. Међуратна књижевност прославила се кроз дела непревазиђених талената попут Црњанског, Петровића, Андрића, Ћосића, Масуке, Маслеше, Стефановића, Поповића, Скерлића и осталих представника модернизма, надреализма и социјалне књижевности и књижевне критике, којима се у небеса винула идеја слободе мисли и националних поклича. Након 1945. и уласка комунизма на велика врата српске историје, режимским програмирањем језика, уметности, књижевности, науке, образовања и свих сегмената српске духовности и идентитета, преостаје нам само да се уједињени знањем, заједничким снагама боримо против непријатељских калупа и повратимо достојанство наших институција и некадашње просвећености.

Писменост је била привилегија

,,Језик је хранитељ народа. Докле год живи, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међу собом разумевати и умно саједињавати, не прелива се у други, не пропада“
                                                                                                                                                                          Вук Стефановић Караџић

Ћирилично писмо, азбука, симбол је наше културне баштине, православља, државности и просвећености коју смо неговали више од хиљаду година. Писменост је била привилегија владара, краљева, црквених великодостојника, научника, њена друштвена улога некад сакралног карактера, данас је извргнута руглу. Експанзију је доживљавала на српским дворовима, у манастирима и црквама као расадницима писмености. Како се књижевни језик развијао упоредо са народним, обједињен појмом диглосије, тако је њиховим сједињењем почетком 19. века, српски језик добио коначну верзију данашњег писма. Индиције за овакав подухват постојале су и у 18. веку, па и раније, али су се услови за реформе створили тек касније.

Н.Е.

основна илустрација: www.rs.sputniknews.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Записи