Повежи се
На врх

Тежина медаље

Ушли су у историју, али су своје медаље носили са посебном тежином. Ово је кратак осврт на последње дане тројице славних српских војвода из Великог рата…

Изнедрити хероје за било коју земљу је велика ствар, а посебно када сте једна од најмлађих држава у Европи, која је прошла кроз векове ропства под туђим сувереном. Постати познат као “Земља војника“ било је за сваки респект у периоду после Великог рата. Генерали су постајали војводе, пуковници – генерали, мајори – пуковници, обични војници – капетани, а сви они заједно су постајали легенде нашег народа. Култ палих бораца је створен веома брзо, њихове судбине биле су запечаћене, али шта је било са преживелима? Да ли су добили оно што су заслужили?   Превасходно треба сагледати оне “са врха“.

Војвода Живојин Мишић

Готово да су сви врховни команданти остали живи, искључујући Радомира Путника, који је, после болести, нажалост, преминуо. Први у реду великана Првог светског рата који су остали живи и наставили војну службу био је свакако Војвода Живојин Мишић. Креатор друге најбоље тактике у историји човечанства, одмах иза Ханибалове битке, постао је признат у свим војним школама света. Био је инспирација великих војсковођа у каснијим периодима, али у својој земљи је пао у немилост. При крају рата добио је звање врховног команданта Генералштаба војске Краљевине Србије. Обављао је редовне посете на старој и новој територији краљевине. Противио се стварању државе СХС у датим границама и на такав начин, због страха да ће Срби изгубити свој национални идентитет. Своје страхове је представио и самом регенту Александру, који се са њим донекле слагао, али крајњу одлуку су донели политичари који су се оглушили на идеје искусног ветерана.

Када је, ипак, дошло до стравања нове земље, он је прихватио позицију врховног команданта Генералштаба, као прави војник не преиспитујући одлуке своје команде. Већ болестан и изнемогао, ушао је у жустру расправу са Регентом, при чему је поднео оставку. Болест га је савладала, када је отишао у Париз на лечење. Редовни посетиоци били су му Маршал Петен, али и Принц Ђорђе Карађорђевић. Када већ није било спаса, Мишић се враћа у Београд. Регент Александар је у више наврата одлазио у посету свом команданту, схвативши да је од непроцењиве вредности имати таквог човека у својим редовима, и да њега није било да не би било ни слободе. На Јовандан, 20. јануара 1921. године, у 5 часова и 30 минута, повикао је: „Ситуација на фронту је добра, они се повлаче!“. Биле су то последње речи великог борца за слободу Србије. Остао је упамћен као херој, луксуз који многи његови саборци који су преживели нису, напослетку, добили…

Војвода Степа Степановић

Велики Војвода Степа Степановић био је још један херој који је заслужан за нашу слободу. После Балканских ратова, његова велика заслуга је била победа на Церу. То је била прва савезничка победа која је дала “ветар у леђа“ не само Србима, већ читавој Антанти. Његова величина огледа се и у скромности. Када је Степина Друга армија ослободила Сарајево, приређен му је величанствени дочек и дата му најлепша соба, у којој су некада живели везири. Његов одговор на то је био: „Није то за мене, допустите ми да сам нађем собу у овој кући“. Војничка каријера Војводе Степе Степановића трајала је 43 године, током којих је био учесник 6 ратова (!). Више пута му је одбијан захтев за пензионисање, али је коначно прихваћен, 1920. године. После тога одлази у свој родни Чачак где је отишао, како је рекао – „да се дембелише“. Тамо је живео у оштећеној кући, коју намерно није поправљао, подсећала га је на слободу коју је крваво зарадио за свој народ.

Посећивали су га стари пријатељи и сваког је дивно угостио, истицавши да је он “човек из народа“. Политиком није желео да се бави – 1924. године одбио је понуду да постане Председник Владе, рекавши да је исувише болестан, а и да га политика не интересује. Последње године живота провео је прикован за постељу. Дана 27. априла 1929. године, у 10 часова и 30 минутa, последњи пут је изустио велики Војвода: „Полазите напред!“. Чак ни у смрти није било предаје, остао је војник до задњег даха. Сахрани Степе Степановића су присуствовали сви високи званичници, чак и Краљ. Сахрањен је са својом сабљом, коју је добио као награду за храброст у рату са Бугарском 1886. године. Своју земљу никада није обрукао и нападао је само за добробит свог народа, као што каже на сабљи, „Не вади ме без потребе, не враћај ме без части“.

Војвода Петар Бојовић

Последњи Војвода према ком судбина није била нимало блага, био је Петар Бојовић. Један од великана, ветеран више ратова, повређиван је безброј пута, али сваки пут се враћао јачи него икада. После херојстава у Балканским ратовима дошао је Први светски рат. Борио се на Церу, Мачковом камену, на Дрини, ослободио Шабац, касније се повукао са војском преко Албаније и учествовао у пробоју Солунског фронта. Интересантно је да се Војвода Бојовић борио у првим борбеним редовима – што је реткост за једног команданта. Свој живот полагао је са животима својих војника. Током борби на Мачковом камену рањен је у ногу и повучен из првих борбених редова, али га то није омело да учествује у Дринској бици. Тамо је опет, уз велико противљење свих, стао у први ред и опет обновио повреду. Повређен је кренуо и преко Албаније. Његов пример показује да, колико год тешко било, постоје људи који се увек боре и увек иду даље. Кратко је био врховни командант Генералштаба и заузео је место оболелог Генерала Радомира Путника на Крфу. Учесник је пробоја Солунског фронта и продора српске армије чак до Ниша.

Са чела генералштаба  је смењен због политичких превирања. Никада се није бунио, све је прихватао – како је говорио – као “ обичан војник“.  Као и Војвода Степа, био је изузетно скроман, одбио је место министра војске, не сматравши да га заслужује. Пензију је проводио мирно, у шетњи и јашући коња београдским улицама. За њега је највећа част била та да носи ковчег свог претходника, генерала Путника, када су његови земни остаци донешени из иностранства, као и ковчег Вожда Карађорђа при сахрани на Опленцу. До почетка Другог светског рата био је, колико-толико, поштован. После побуне, 27. априла 1941. године, постављен је за врховног команданта Краљевине у 83. години. Прихватио је то као своју дужност и био је у пратњи Краља Петра II до Никшића. Имао је прилику да оде из земље, али одбио је. Немци су га заробили, али убрзо је пуштен да се врати у Београд. Током ратних година су покушавали да злоупотребе његов углед у народу. У неколико наврата, богати индустријалац, Франц Нојхаузен, долазио му је у стан тражећи од њега да подржи квислиншки режим који је тада владао земљом. Он му је одговорио: “Господине, ви знате да сам ја професионални војник и да ценим своју војску, па и вашу. Али ваша војска је окупатор у мојој земљи и ја са таквом војском, докле год траје окупација, не могу сарађивати“. У ставу надменог Пруса, Нојхаузен је био огорчен, али је испунио жељу старом војводи да га не узнемирава у току рата. После ослобођења Београда, комунисти су постали окупатори. Уништавали су и убијали све што има везе са Краљем. Међу њима се нашао и војвода Петар Бојовић.

Дана 19. јануара 1945. године, на Богојављење, неколицина пљачкаша ушла је у стан Војводе Бојовића. Не знавши чији је, угледали су мундир и официрску капу са грбом Краљевине. Када су угледали остарелог војводу, пали су у транс од беса. Крвнички га ударавши, рукама и оружјем, мучивши на нагнуснији начин, избацили су га на улице Београда, где су га и убили. Великог Петра Бојовића убила је банда ниткова, којој је највећи домет у војној каријери био вероватно стајање у строју, а учешће у биткама мисаона именица. Со на рану додала је чињеница да је власт објавила на радију да „ко год дође на сахрану, биће моментално ухапшен“. Тако је Војвода сахрањен сам, само уз присуство гробара који су морали да ставе сандук у раку. Тако је отишао великан српске војске, без игде икога, због сујете завидних људи који никада нису могли да достигну његову величину…

Наш народ је приморан да буде кратког памћења. Комунистичка власт која је дошла после рата славила је неке своје “народне хероје“. Идеали које су пропагирале славне српске војводе пали су у воду. Најбољи војници у краљевини живели су у скромним кућама, са скромним пензијама. Човек који се намучио, спавао по киши и снегу, под отвореним небом, зна бреме рата. Бацити истинске идеале „у воду“, ма којој политичкој опцији припадали, огледало је неуких људи.

Дакле, колика је тежина медаље? За неке тешко бреме, константно доказивање и потенцијално признање – за друге новац и „дембелисање“. Медаљу можете сваком на груди ставити, и јесте сваком стављана, али питање је ко је оправдао њен значај. Тројица Војвода су на посве различит начин носили своје медаље, али оно што их повезује јесте безусловна служба свом народу, оданост свом Краљу и неустрашивост пред непријатељем.

Срећом, није сва памет у овом народу „кратка“. Истински јунаци ће остати бесмртни!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја