Повежи се
На врх

Српски Наполеон на трону балканском

Млади витез, лидер, Краљ. Ујединио је скоро цео Балкан и владао чврстом руком. Историја није била блага према њему, иако није имао деструктивне намере. Ово је кратка прича о Краљу Александру I Карађорђевићу.

Дошао је на овај свет 16. децембра 1888. године на Цетињу, у Српској Спарти, Кнежевини Црној Гори. До краја живота остаће поносан на своје – како је он истицао – јуначке корене. Рођен је на двору свог деде по мајци, кнеза, касније краља – Николе Црногорског. Отац му је био Краљ Петар, а мајка принцеза Зорка, рођен је као други син. Крштени кум му је био нико други до Цар Николај II, преко изасланика. Рану младост провео је на Цетињу због тога што његов отац није могао да се врати у земљу јер је припадао ривалској династији. Школовао се у Швајцарској и Русији, а по доласку оца на власт и у Србији. Током 1909. године постаје и престолонаследник. Александров брат Ђорђе одређен је за наследника трона, међутим после низа немилих догађаја саветовано му је да се одрекне те титуле. Наредне године се млади Алесандар разболео од тифуса који је могао бити кобан по њега. На срећу, успео је да се излечи али не потпуно. Остали су срчани проблеми који ће га мучити до краја живота.

Велики аспект његовог живота била је ратничка традиција. Већ у Првом Балканском рату се истакао као способан командант и заповедник Прве армије. Водио је победоносне битке код Куманова и Битоља, а у наредном рату однео је победу на Брегалници. Тријумфалан је био и током Првог светског рата. У предвечерје рата, Краљ Петар га је поставио за регента, а самим тим и  врховног команданта војске. На Церу и Колубари Србија је однела велике победе, али је наредне године била окупирана.  Александар се повлачио преко Албаније заједно са својом војском, ни једног трена не стављавши себе испред свих, већ у једнаки ранг. Када су коначно стигли до Крфа, дошло је до реорганизације војске. Убрзо је и Солунски фронт пробијен, а тријумф је извојеван уз команданта генерлштаба генерала Петра Бојовића и самог Александра. Оправдавши име, које је постовећивано са великим војсковођама, стао је у ред великана. Због својих подвига, међутим, понео је надимак другог војсковође – Наполеона.

Рађање краљевине

Ратни период је прошао, уследило је формирање нове државе од новоосвојених територија. Регент Александар 1. децембра 1918. године је прогласио стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Још једна битна карактеристика његове политике била је одбојност према комунистима. Разлог томе није у потпуности био познат. Могло је бити због ситуације која се десила његовом куму, цару Николају, или страх да се то не деси и у његовој краљевини. Комунисти су одлично прошли на изборима 1920. године, успели су чак и у парламент да уђу. Препознавши их као претњу, “црвени есктремисти“ су забрањени законом о безбедности крајем исте године. Из овог примера можемо да закључимо да је Александар био човек са схватањем испред свог времена. Док је цео свет благонаклоно гледао на страдање Руса и злочине СССР-а, Краљ Александар их је сматрао највећим непријатељем. Интересантно је да је Краљевина СХС/Југославија једина земља која која никада није признала Совјетски савез као државу. Уз то, Краљ је примао Руску емиграцију, на првом месту су то били Генерал Врангел и архитекта Краснов, као и неколицина других интелектуалаца и великана.  Званично је постао краљ након смрти оца Петра 16. августа 1921. године. Оженио се Румунском Принцезом Маријом, праунуком Краљице Викторије, са којом је имао три сина: Петра, Андреја и Томислава. Имена им је дао тако да свако име буде репрезентативно за један народ из Краљевине – Србе, Словенце и Хрвате. Уследиле су тешке године за Краљевину, бар на политичком плану. Аграрна реформа текла је по плану, док је у политици био хаос. Скупштински атентат 1928. године, када је убијен оснивач Хрватске сељачке странке Стјепан Радић, отворио је врата новом.

Аутократија је изнедрила тероризам

Наредног лета господњег, 6. јануара, 1929. Године, почиње диктатура. Политичке организације су укинуте, а за првог човека владе изабран је генерал Петар Живковић. Диктатура није нужно лоша ствар, мислили су поједини. Краљ је имао идеју да зближи народ и направи систем где нема разлика по вери и нацији.  Октроисаним уставом из 1931. године промењено је име земље у Краљевина Југославија, како је тада наведено – “да се нико не би осећао прозванм“. Држава је подељена у управне територије које су се звале бановине. У периоду диктатуре Краљевина је напредовала, економски је просперилала. Али, некоме је сметало све за шта се Краљ залаже.

Многи екстремисти били су уплашени и желели су одмазду. У првим редовима међу онима који су желели освету био је Анте Павелић, који формира усташке организације у иностранству. Посланик током парламентарног режима и адвокат који је добровољно бранио све дисиденте, представљао је личност деструктивистичког мишљења, пуног гнева и мржње према свијим ближњима.  Врло блиски тој идеологији били су македонски одреди организације ВМРО-а, тајно револуционарно удружење у македонским областима између два светска рата, створено 1919. Године. Они су покушали више од 20 атентата на Краља у земљи, али сваки се завршио безуспешно. Краљ је био привржен старим савезницима, а највише Французима. Како је “клима“ у Европи постајала оштрија, појављивале су се нове идеологије које су за свој циљ имале уништење или потчињење других. Такве су се јавиле најпре у Италији, а затим и Немачкој, касније и Мађарској, Словачкој, Бугарској и другим земљама.

Крај у Марсеју

Краљ у последње време није био најбољег здравља, доктори нису били сигурни шта му је. Старио је нагло и није био јак као некада. Пошао је на пут у Француску, иако су га сви саветовали да не иде. Краљица Марија молила га је да се не отисне на тако дуг и ризичан пут, али се Александар оглушио на њене вапаје. Чак је при изласку из брода тражено од њега да обуче заштитни панцир, шта је он одбио уз речи “Ако ми је суђено умрећу данас“. Нажалост то се и обистинило. Тог, 9. октобра 1934. године, све је пошло по злу. Тамни облаци обавили су Краљевину. Када је са министром спољних послова Француске, Лујем Бартуом, кренуо у дефиле градом, испаљени су хитци директно у Краља Александра I Карађорђевића. Атентатор је био познати бугарски терориста Владе Черноземски, који је убијен истог дана у Марсеју, када је на њега насрнула гомила људи. Краљу је задао смртоносан хитац, док је Барту преминуо касније у болници. Митови су се створили око послењих речи Краља Александра, које су наводно биле – “Чувајте ми Југославију“. Прострелна рана, што је обдукција показала, узроковала је моменталну смрт, те никакве последње речи нису могле постојати.

Трагична судбина Краља који нас је напустио пре времена није дозволила да се покаже колико је још могао да уради за ову земљу. Иза себе је оставио младог сина и неспремне регенте, који нису васпитавани као владари. Велики краљ био је маргинализован током периода владавине комунизма, чак и најстрашније осуђиван. Нашу историју не смемо заборавити, а поготове не наше великане. Краљ Александар је у самом врху тог Пантеона, као син Српске Спарте и војник Краљевине Србије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја