Повежи се
На врх

Српска принцеза која је родила последњег Романова

Принцеза Јелена Карађорђевић је рођена 4. новембра 1884. године. Била је ћерка Краља Петра, супруга Кнеза Јована Романова.

Отац јој је био будући краљ Петар Први од Србије, а мајка кнегиња Зорка од Црне Горе, која је умрла пре него што је њен супруг сео на српски престо. Била је старија сестра и првог престолонаследника Ђорђа ,  који је абдицирао 1909. године, и будућег краља Александра. Када је крунисан Петар Први, Јелена је званично постала принцеза од Србије.

Будући да је још као девојчица остала без мајке, кључну улогу у њеном образовању и стасавању имале су тетке, ћерке црногорског краља Николе првог. Тај црногорски владар је све своје ћерке добро удао, а то се одразило и на васпитање Јелене, јер је под утицајем тетке имала одличну школу да израсте у снажну и одлучну даму. Највише је проводила време са  Анастасијом Станом Николајевном, супругом великог кнеза Николаја Николајевича Романова Млађег. Милица Николајевна, жена великог кнеза Петра Николајевича Романова, често је водила код велике кнегиње Олге Николајевне, настарије ћерке императора Николаја другог, што је додатно утицало на образовање лепе српске принцезе.

Јелена се образовала на Смољном институту, санктпетербуршкој школи за високорођене девојке. Памте је из тог периода као слатку, крупних црних очију, веома тиху и љубазну.

Живот јој се променио када ју је четврта тетка, њена имењакиња Јелена Савојска, краљица италијанска, позвала да јој дође у посету. У Италији је упознала кнеза Јована Константиновича Романова који ју је убрзо и запросио. Како је нежни и интровертни Јован планирао да се замонаши пре него што је упознао Јелену, просидба је шокирала целу његову продицу.

– Претпостављам да си чула да је Јованчик верен са Јеленом од Србије, то је тако дирљиво. Биће забавно ако буду имали деце, да ли ће га љубити? Како је то гадно! –  написала је велика кнегиња Татјана, друга ћерка цара Николаја другог, својој тетки великој кнегињи Олги Александровој, царевој рођеној сестри.

Пар се тако венчао 21. августа 1911. у Санкт Петербургу, након чега је она кренула на студије медицине на Санктпетербуршком универзитету.

Током Балканских ратова платила је са својим мужем отварање болнице у Врању. Долазила је често у Србију да помогне, а једна је од највећих ктитора за улагање у болнице и установе за збрињавање жртава у рату. Тако, на иницијативу супруге руског амбасадора, Александре Павловне Хартвиг, отворила је у Београду сиротиште и јаслице, које су до марта 1914. већ имале 80 сирочади. Током Првог светског рата о свом је трошку отворила болнички воз, и попут многих госпи плаве крви, отишла на фронт. Јелена је на фронту била у друштву Марије Павловне Млађе, унуке цара Александра другог.

У међувремену, морала је да напусти студије, не само због рата, већ и зато што је 20. јануара 1914. родила своје прво дете, кнежевића Всеволода. Испоставиће се да је он последњи мушки Романов који се родио на царком руском тлу; кум му је на крштењу било Његово Императорско Величанство Николај други лично. Ћерка Јекатерина је дошла на свет 12. јула 1915. Занимљива је чињеница, да, иако су сви испрва исмевали брак Јелене и Јована Романова, управо њихова кћерка Јекатарина, једина је, од деветоро деце колико су родили њен деда, велики кнез Константин Константинович Романов, и бака, Јелисавета Маврикијевна од Сакс-Алтенбурга, на крају подарила праунуке.

Након Октобарске револуције, кнез Јован је ухапшен од стране бољшевика. Јелена га је добровољно пратила у сибирском егзилу и покушавала да издејствује његово ослобађање. На инсистирање супруга, Јелена невољно се вратила деци, коју је оставила са његовом мајком Јелисаветом.

Али, Јелена је јуна 1918. године отишла у Јекатеринбург, у кућу Ипатијевих, са захтевом од присутних бољшевика да је пусте да види цара. Надала се да ће му доставити писма од рођака, и тако искамчити помиловање за мужа. Стража је са упереним пушкама отерала из виле. Али, Јелена није одустала. Крадом је препешачила до Американског хотела, где се налазило седиште локалне Чеке – прве совјетске агенције за државну безбедност. Како је њено инсистирање и досађивање да јој омогуће да разговара са царем, није имало краја, Чека је ухапсила и депортовала у тамницу у Перм.

17. јула 1918. године, у Јекатеринбургу, у подруму куће Ипатијевих, стрељани су цар Николај II, царица Александра, царевић Алексеј (14 година), велике кнегиње Олга (23), Татјана (21), Марија (19) и Анастасија (17), затим њихова куварица, кућна помоћница и доктор. У напуштеном руднику су исецкани на комаде, натопљени бензином и спаљени, док су веће кости бољшевици углавном растопили у сумпорној киселини. Остатке су сахранили у шуми.

Због завијања од туге ликвидирани су чак и Татјанин француски булдог Ортино и Анастасијин кавалирски шпанијел краља Чарлса, Џими. Шпанијел царевића Алексеја, Џој, поштеђен је, јер није завијао.

Одмах сутрадан, 18. јула, у Алапајевску ликвидирана је и шира породица Романових, међу којима је био и кнез Јован Константинович. Ово се одиграва на посебно бруталан начин – сви су бачени у рударско окно, а затим су их гађали са ручним гранатама. Све жртве су умирале споро, и у великим мукама.  Поред мужа наше Јелене, који у том тренутку има 32 године, ту су били и његова млађа браћа: Константин (27) и Игор (24), затим Владимир Павлович Палеј (21-годишњи песник и син великог кнеза Павла Александровича Романова са пучанком Олгом Палеј), као и Фјодор Ремез, секретар великог кнеза Сергеја.

Породица Романов

Великог кнеза Сергеја Михаиловича су убили пре него што су га бацили у рупу. А живот у боловима од гранатирања завршила је тамо и велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна, немачка принцеза из куће Хесе-Дармштад, унука британске краљице Викторије, удовица великог кнеза Сергеја Александровича, жена која је сву имовину деценију ранија поклонила сиротињи и замонашила се, због чега ју је народ звао „анђелом чуварем Москве“, и која је канонизована од Руске православне цркве као света преподобномученица. Тада је убијена и њена пријатељица, монахиња Варвара Јаковљева, коју је РПЦ такође прогласила за светицу.

За сво то време Јелена је била заточена у Перму, где су јој бољшевици довели девојку, која је тврдила да је Анастасија, најмлађа Николајева кћи. Јелена је негирала да је препознаје. Можда је спасила живот тој девојци.

Октобра 1918. године шведске дипломате успевају да спасу велику кнегињу Јелисавету Маврикијевну, њено двоје најмлађе деце, Ђорђа и Веру, и Јованову и Јеленину децу, Всеволода и Јекатерину. Од смрти су побегли шведским бродом „Ангерманландом“. Јелену су  норвешке дипломате пребацили у московски Кремљ. Коначно, 1919. године преко Петрограда и уз помоћ Норвежана одведена је у Шведску, где се поново срела са својом децом и свекрвом.  Убрзо се са децом преселила у Ницу, где је живела до смрти, 16. октобра 1962. године.

До краја је била верна свом дивљачки убијеном супругу: никада се више није удавала.

Извор : „Телеграф“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Записи