Повежи се
На врх

Српска битка о којој се не учи у школама

О неким биткама се не учи у званичним школама, а међу таквим је и она у којој су српски војници претрчали 32 километра за 5 сати, под пуном ратном опремом и песмом поразили далеко бројнијег непријатеља.

Хероји без униформе и оружја

 У јесен 1914, док је Аустроугарска ликовала услед победе над Србијом, издижу се из пепела измучене снаге наше Краљевине на коју је непријатељ нагрнуо из правца Босне. Церска победа је већ пала у заборав, Дрина се у међувремену замутила крвљу, на Мачковом камену се изгинуло, муниција дотакла дно, а одећа се претворила у рите. За то време, оскудне снаге чувају предео источно од Београда, да случајно не би дошло до покушаја напада непријатеља „са леђа“, преко Дунава. Углавном су за то били задужени трећепозивци, људи старосне доби од 38 до 45 година. Они нису имали, попут ударних снага српске војске (први позив: 21 – 31 година старости) нове пушке у које можете ставити пет метака, ни опрему, ни униформе. У свакодневној и трошној одећи, пошли су од својих кућа са племенитим циљем – да заштите свој народ. Многи од њих за собом остављају унучиће и децу, јер се у то доба рано ступало у брак. Имају старе берданке, пушке у које сваки пут када опале, морају да убаце нов метак, репетирају их, па изнова нишане. Брзометке, са пет метака, биле су резервисане за први и други позив. Непријатељ је искључиво користио такве и напредније.

Изненађење на Митровдан

Није било много трећепозиваца који су бринули о одбрани, у случају да  окупатор реши да крене преко Дунава на Смедерево. Управо на Митровдан, 27. октобра по старом, односно 9. новембра по новом календару, то се и десило. У три сата ноћу, везаним чамцима, Аустроугари су неприметно прешли велику реку и ударили на положаје трећепозиваца код самог Смедерева. Било их је три пута више. Имали су боље наоружање, брзометка до брзометке, више топова, авионе за извиђање, чак и рефлекторе за ноћно осматрање. Поред свега, имали су као главни адут фактор изненађења – јер је цела Србија у то време бринула шта се дешава код Колубаре и није се надала изненадној посети странаца… Тај напад није био експерименталан, у стилу „рат је, па да пробамо“. Био је то плански покушај пробоја који би омогућио Аустроугарима да, када се осигура десна обала Дунава код Смедерева, ту доведу још јаче снаге, па да даљим пробојем  с леђа, ударе на главнину српске војске, која је изморена и измучена водила битке у западним крајевима отаџбине, на измаку снага.

Позив у помоћ

Трећепозивци су код Смедерева на Митровдан падали, борили се, нападали и повлачили се. При борбама прса у прса, користили су кундаке. Није било бајонета за њихове старе пушке. А плавих, аустроугарских униформи на нашој обали бивало је све више и више како се зора приближавала. Када је освајач дошао до Карађорђевог шанца, упућен је апел за помоћ. Ко би могао да се одазове када је скоро целокупна војска десетинама километара даље, окренута непријатељу који надире преко Дрине? Ко би од других „граничара“ могао да дође и да остави своја места незаштићена?

Позив је стигао у мало месташце Петка, удаљено 32 километра. Тамо су на обуци, под командом једног лесковачког мајора, били момци из тек ослобођених крајева од Турака током 1912. и 1913, углавном родом из околине Прешева и из вардарске Македоније. Када је стигао позив за помоћ, батаљон од хиљаду људи није био на окупу – половина (две чете) била је издвојена због вежби, те је лесковачки мајор окупио две преостале чете, око 500 младих војника и повео их у наставак славне приче.

Било је седам ујутру када су пошли, a нешто пре један сат поподне стигли су на фронт трчећи 32 километра без престанка. Свако од њих је носио по маузерку, пушку од четири килограма, муницију тешку око килограм и 300 грама ако се носи стотину метака и пратећу опрему. Трчали су у сусрет осталим војницима без предаха, како би помогли браћи, а када су стигли, затекли су застрашујуће стање. Око седам хиљада Аустоугара већ се пребацило на српску страну. Иако су Срби својом сматрали и ону другу обалу, као и много километара иза ње,  Дунав, природна граница у оно време, више није био граница која раздваја две војске. Плавео се од униформи окупаторске војске која је навирала са свих страна. Потпуковник Светомир Цвијовић, командант Смедеревског пука, узалуд је тражио појачање, говорећи да су три аустроугарске батерије са по четири модерна топа ућуткала једну старинску српску батерију, па непријатељ неометано пребацује војнике са два пароброда. Окупатор је отворио топовску паљбу, а рафали митраљеза су непрекидно одзвањали. Све што је стигло од помоћника начелника штаба врховне команде, Живојина Мишића, било је да се непријатељ потхитно мора пребацити назад преко Дунава на било који начин.

Песмом у напад

У разговору са тек пристиглим лесковачким мајором, чији су „вардарци“ претрчали 32 километра за пет сати под пуном ратном опремом, потпуковник Цвијовић одлучује да се малобројније српске снаге више не посвећују само одбрани, већ да се опробају и у противнападу, ако је то уопште могуће. Мајор, иако су му људи једва дисали после надљудског напора, износи предлог за напад који тај мали штаб, помало затечен стратегијом, једногласно усваја. Официр који је предводио „вардарце“ одлази до својих сабораца, међу којима  позива најгрлатије певаче да иступе напред и рече им да ће певати једну тада свима знану песму, с тим што добијају задатак да промене претпоследњи стих. Уместо да певају „већ у души Србадије“, да се отпева „у срцу Шумадије“, како би се охрабрили Шумадинци који су од премора једва одолевали, али и гинули пред налетом бројнијег непријатеља.

Убрзо потом, усред митраљеске ватре Аустроугара, заори се песма. Не из грла, већ из срца:

„Где је српска Војводина?
Да л’ у Бачкој ил’ Банату,
Ил’ у Срему, старој слави?
Нит’ у Срему, нит’ Банату,
Већ у срцу Шумадије,
Ево главе, не дам Војводине!“.

Аустријанци занемеше. Престали су са пуцњавом, причом и командама. Мајор који је са војницима углас певао гледајући ка плавим униформама, окрену се тада ка младићима које је пре пет сати повео са 32 километра удаљеног места и рече им громким гласом: „Дошао је тренутак, браћо, да вратимо крв Шумадинцима који су нас ослободили од Турака после петовековног ропства! Хоћемо ли?“ „Хоћемо!“, загрмеше као један. „Е онда…“, окрену се лесковачки мајор, па потрча: „Јуриш! Ураааа!“ За њим су потрчали и сви остали младићи, „вардарци“, а за њима и трећепозивци. Све се претворило у једно чудесно, застрашујуће и победоносно: „Урааааааа!!!“

Лет у слободу

Уследила је битка на обали, малобројнијих са боље опремљеним. Омладине и стараца са професионалцима. Потомака и предака са окупатором. Бомбама и кундацима на брзометке. Уз стотину погинулих, Срби су око две хиљаде непријатеља заробили, око четири хиљаде протерали, а око хиљаду убили у јуришу какав се не памти. И данас, ако прођете путем за Удовицу, знајте да у десет великих гробница, уредно сахрањено, лежи на стотине окупаторских војника. Као подсетник више од стотину година касније на то шта може да се деси када се сила судари са љубављу и вољом једног народа. А ова љубав је спречила кобан удар с леђа и омогућила да се на другој страни отаџбине изведе чувени маневар, којим је Колубарска битка постала једна од најсјајнијих страница наше војне историје. Када се нестваран догађај покрај Смедерева окончао, официр се вратио код претпостављених у импровизовани штаб, оних који су  упутили позив у помоћ и упутио им извињење речима: „Опростите, рекао сам вам да ћемо за пола сата све завршити. Збили смо на Дунав за 17 минута“.

Тако то бива када се не трчи, када се не јуриша, него када се одлучно лети у слободу.

(Лесковачки мајор звао се Јован Наумовић. Две године пре чувеног јуриша, предводио је другим батаљоном, Другим пешадијским пуком „Књаз Михаило“ – Гводеним пуком).

Извор: Гвоздени пук

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја