Повежи се
На врх

Српкиња се не одриче отаџбине за чанак сочива

„Добре, добре, ће видиме”, узвратио је бугарски пуковник бунтовној књижевници, Даници Марковић, с јесени 1917. у поробљеном Прокупљу, када је изјавила да достојанство ње и њене породице нема цену.

Била је прва жена међу књижевницима коју је наградила Српска краљевска академија 1929. за најбоље књижевно дело, а 1910. за свој књижевни рад одликована је орденом Светог Саве V реда.

У жару борбе

Отаџбина је ступала из рата у рат без предаха, а Даница Марковић је јесени 1913. године, изненада напустила Београд и осванула у Прокупљу. Са шесторо деце и животним изабраником, Момчилом Татићем, који ту беше постављен за окружног начелника. У новој средини, попут хеленских јунакиња, прикључила се бунтовницима и много година касније написала: „Никад не осетих живот тако интензивно, као у паланци за време окупације.” Овако Милица Баковић, библиотекарка из Чачка, отвара причу о ратној части и усуду прве модерне српске песникиње, кћи чачанског учитеља, Даници Марковић (Чачак 1879 – Београд 1932), која је у пролеће 1917. стала раме уз раме са топличким устаницима, али је после слома буне почео нови круг пакла за њу. Те судбинске дане лепе књижевнице описује, у сећањима из 1932, њена учитељица, Милена Бојовић.

Сведочење учитељице

Из исповести Милене Бојовић сазнајемо да је након устанка уследио  долазак 21. пука бугарске војске, која је за собом оставила згаришта, пустош и крваве трагове наследницима. То је био 11. пук „ополчежаца”, а за њима у јесен, као у најгорим збитијима, дошле су комитаџије да доврше ако је шта преостало. Прочуше се надалеко по злу и свирепости имена пуковника Атанасова, Николова, Оровчанина, Крума…

У Прокупљу је столовао неки пуковник, нерад да се подигне против комитског беса, док је храбра Даница решила да оде у молбу генералу Тасову у Ниш, под изговором  да са собом носи ракију коју ће да трампи за со, како би прошла двери са стражом. Пут је прешла пешице са још три сироте жене које су терале  натоварено магаре. Даница се срела са генералом и представила му сву несрећу коју подноси њен народ, свакодневну тортуру којој су изложени и молила је и бугарске журналисте да служе истини у свом позиву, а од њих је добила адресу бугарског новинара и књижевника, Ивана Вазова, ком је писала о злом стању у земљи. Мало умирена и са нешто наде, вратила се кући и деци.

Под будним оком власти

Тасов је обећао да ће зулум прекратити, а Даницу је у Прокупљу сачекао пуковник Атанасов сумњичаво је испитујући о разлозима одласка у Ниш, са ким се виђала, шта је и коме рекла.  Неретко јој је претио одвајањем од деце и интернацијом „в стара Блгарија”. Мотрио је на сваки њен корак и  преокренуо причу у сопствену корист. Када јој је понудио да  набави све намирнице које су јој потребне за породицу, она му је отпоздравила речима: „Ви тражите од мене, као Српкиње, да се за чанак сочива одрекнем своје дужности. То нећу никада учинити, ни по цену живота своје деце.” Јунаштво је било разговарати на тај начин с нечовеком који је водио крваво коло политике. „Добре, добре, ће видиме”, отпоздравио је пуковник Чачанки.

Испоставило се да је генерал Тасов био човек од речи и настојао је да помогне Србима у борби против комита, али безуспешно. Једина одбрана православним мученицима указала се у Кости Војиновићу, међутим и он јуначки погину близу Гргура, 1917.

Комите се на ту погибију помамише од радости и дадоше у нови бес, трпајући народ у озлоглашени подрум у Прекадину код Прокупља, где их је мучио комита Лазар, по Атанасовом наређењу. Очајан народ још једном је замолио Даницу да иде у Ниш код генерала и потражи помоћ. „Чим је стигао Рајев, долетео је и Атанасов да штити своје ’војводе’ од клевета. Наши беху проведени у оближњи Белоњин, где осташе до почетка јуна. После тих догађаја мене су Бугари протерали на аустријску територију преко Блаца и више се никад не видех са сиротом Даницом” – забележила је њена учитељица.

Трагичан крај

У време Топличког устанка, бугарске власти ухапсиле су Даницу Марковић, утамничиле у Нишкој тврђави и осудиле на смрт, а ослобођена је благодарећи залагању Црвеног крста, холандске краљице Вилхелмине и бугарског књижевника Ивана Вазова. Све до краја окупације није успела да побегне из Прокупља. У то време умире јој син Слободан. По повратку у Београд развела се од мужа који је отишао са другом, изгубивши при томе и здравље и имање, након чега је убрзо умро, остављајући Даницу саму у престоници и немаштини, са петоро деце. У размаку од неколико лета преминуле су и њихове две кћери, Милица и Љубица, а књижевница је скончала 9. јула 1932. на клиници доктора Антића у престоници Србије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја