Повежи се
На врх

Скидање чини са Народне скупштине

Пророчанство дорћолске гатаре, Спасеније Цане Јовановић, вековима лебди над судбином институције у којој се доносе све судбоносне одлуке везане за будућност српског народа.

Да ли проклетство уткано у темељ Народне скупштине Србије и даље потреса њене стубове и живот сваког ко у њу крочи у име народа? Да ли су тадашње прогнозе осујетиле њендаљи рад, који се никад није стабилизовао у потпуности?

Монументално здање Народне скупштине у Београду, резултат је бурног историјског подухвата, у ком је градња објекта надживела два краља, идејног творца пројекта, оригиналног архитекту и неколико варијанти Југославије. Тридесет година улагања и недоумица по питању градње и инвестиција, било је потребно да Дом Народне скупштине Србије заблиста у пуном сјају на данашњем Булевару краља Александра у српској престоници. Седам држава прохујало је кроз зграду парламента, док коначно и Србија није дошла на ред да заступа националне интересе у сопственој земљи.Отворене прогнозе видовите Цане Јовановић, које су са скепсом пренели сви медији с почетка 20. века, односиле су се на „зидање нечега што нам неће служити ни за сто година“ – што се и обистинило.

Седница сто година после полагања темељца

Делегати српске Владе, почели су са континуираним заседањем тек 2006, „само“ стотину година након што је краљ Петар Први Карађорђевић аминовао подизање зграде парламента 27. августа  1907. над  поприштем некадашње Батал-џамије. Краљ је желео народно представништво по узору на постојеће европске парламенте. Идеја је поникла још у време владавине последњих Обреновића, када је по том питању интервенисао пројектант Константин  Јовановић, творац палате Народне банке Србије у Улици Краља Петра Првог. Плански нацрт за Народну скупштину израдио је шеф одељења тадашњег министарства, Јован Илкић. Почетак радова се пролонгирао готово читаву деценију.

Физичке предиспозиције

Дом Народне скупштине, велелепна зграда у центру велеграда, грађена је у духу академизма и модернизма, колосална и раскошна, плени пажњу пролазника, староседелаца, туриста и  сваког ко се задеси у њеној близини. Од приземља до елипсоидне куполе, опасана је декорисаном фасадом, полукружним окнима и троугаоним забатима у класицистичком маниру. Грациозна и свечана, са упориштем на високим стубовима, са висине, чини се, подозриво, дочекује оне који јој прилазе са намером да поставе нове стубове друштва под њеним окриљем.

За ентеријер Дома заслужан је руски архитекта, Николај Краснов, који је за  Александра Првог Карађорђевића, улепшао унутрашњост Краљевског двора на Дедињу и Маузолеј Карађорђевића на Опленцу. У приземље Скупштине ступа се кроз  хол  декорисан разнобојним мермером. Простор бодре статуе, симболи  конституената Краљевине Југославије – Прототип династије – кип Карађорђа, уметника Петровић Ф. Кришнића, Србе – Филиповићев Цар Душан, Хрвате – краљ Томислав,  В. Радауша, Словенце – кнез Коцељ, аутора Т. Коса и биста Николе Пашића, дело вајара Томе Росандића. Излаз из овог „предворја“  води намернике до главног хола обложеног ружичастим мермером, у ком су у доба краљевине приређивани балови и свечани пријеми. У салама позиционираним у високом приземљу, одржавају се седнице и заседања парламента. У великој сали је 250 места предвиђено за народне посланике, а седишта у галерији резервисана су за госте и  представнике медија. На спрату  је издвојен кабинет председника Скупштине. Значајну улогу има  библиотека са 60.000 публикација са тематиком из политике, права, економије, историје, док се свечани салон кнеза Павла отвара искључиво у сврхе пријема високих званичника. Амбијент Дома красе слике најеминентнијих српских уметника – Предића, Добровића, Шумановића, Аралице, Лубарде,Коњевића, Хакмана, Јоба, Поморшца, Милосављевића… Скупоцени дуборези у ораховини и храстовини, првокласни мермер, витражи  и бројне фреске, остављају утисак гламура и луксуза у односу на актуелне стандарде у Србији.

Духови прошлости

По народном предању, лоша карма прати Скупштину због њеног подизања над ископинама старог римског и турског гробља. Паганска веровања везана за култ предака и митолошке представе из прошлости, узеле су маха и у сујверју модерног доба, по коме је проклето све што је сазидано над душама умрлих. Радове на изградњи ометали су бројни фактори, као што су смене династија, балкански ратови, два светска рата, „демократска“ паљења и рушења власти на прагу два века, 2000. године… Започета зграда је била мета напада у више наврата, а архитекта Илкић је неповратно депортован у Нежидар, Мађарски логор. По завршетку рата остајемо и без краља Петра, на чије место долази Александар Први, до 1934. и атентата у Марсељу. Иако је завршена и освештана 18. октобра 1936, дуго након тога, ова „успавана лепотица краљевског рода“, није имала миран сан.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Записи