Повежи се
На врх

Саво Лазаревић Батара – човек плотун, „официр гвоздених руку“

Саво Лазаревић Батара био је црногорски официр, учесник у ратовима од 1876. до 1878. године, као и у ратовима од 1912 до 1918. године. Од 1912. био је командант војне жандармерије – “крилаша“. Посебно се истакао у „гушењу“ арнаутске побуне 1913. године, те су му  Арнаути у Метохији дали надимак „официр гвоздених руку“. Лазаревић је под именом “Саво Батара“ – Сава Плотун, опеван у арнаутским народним песмама.

Тошко Влаховић, Јован Радовић, Коста Пећанац – Топлички устанак

Након капитулације Црне Горе, коју је дочекао у чину мајора, Саво Лазаревић је одведен у логор Карлштајн. Одлуком аустроугарске власти да пуштају на слободу присталице краља Николе, у јулу 1918. године Лазаревић излази из логора. Чим је стигао кући, повезао се са одметнутим четницима и присталицама уједињења Србије и Црне Горе. Али, убрзо се испоставило да је Саво искористио ситуацију, а да је заправо био за  забрану повратка краља Николе у земљу. У његовом селу Липову одржан је састанак неколико четничких група, где су договорили да ће се залагати за уједињење Србије и Црне Горе, под династијом Карађорђевића.

Када је пробијен Солунски фронт, четници из Србије кренули су преко Метохије у Васојевиће. Саво Лазаревић је и његова чета четника ослободиоли су од непријатеља Колашин, манастир Морачу, Шавник и област од Бијелог поља до Берана.

Саво је преговарао у  Андријевици са четницима дошлим из Србије, којима је командовао војвода Јован Радовић, о стратегији за ословођење Никшића.  Њих око 40 четника и око 300 наоружаних устаника кренуло је против 3.500 аустроугарских војника који су окупирали Никшић. Неким чудом, како се препричавало деценијама касније, ослободилачка војска четника и устаника је принудила десет пута јачи непријатељки гарнизон на предају.

Овај јуначки подвиг је надалеко одјекнуо. “Храбри и одушевљени мајор Саво Лазаревић“ унапређен је и пензионисан као потпуковник српске војске.  Одлучио је да остатак живота проведе на свом имању у Липову, у околини Колашина,  далеко од јавности. Једини медијски запис који је објављен о храбром мајору Лазаревићу у пензији, био је у „Политици“, јула 1931. године, јер је Саво једино Григорију Божовићу, књижевнику и новинару, пристао да да интервју.

Крајолик Липова код Колашина

Почетак Другог светског рата Саво Лазаревић са пуних 94 године и његов две године старији рођени брат Вучета, дочекали су на имању званом “Кула Лазаревића. У Липову је током рата боравио и генерал Дража Михаиловић, чест гост старог српског јунака Лазаревића. Када су 1943. године комунисти дошли да убију мајора Лазаревића, он их је кажу, још увек виталан, спремно дочекао у својој кући. Саво и његов брат су запуцали на комунисте,те се развила жестока борба између два стара српска јунака и неколико десетина противника.

Тек када им је нестало муниције, да се не би предали живи, легендарни Саво Лазаревић Батара и његов брат Вучета су се разнели бомбом. Смрт овог старог српског витеза, у неравноправној борби, опевали су гуслари.

Извор : портал „ин4с“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја