Повежи се
На врх

Руже миришу Краљу, а не народу

Стари виц, настао нимало случајно у околини Новог Сада, каже да је Свети Петар дошао у атар код Чуруга и питао тамошњег паора за правац. Пошто му овај, тврдоглаво, није хтео рећи где је насеље, Свети Петар је љутито рекао „Е нећеш у рај!“, на шта је паор само одмахнуо уз речи „Не’ш ни ти у Чуруг!“. Слично је прошао и један српски краљ, када је од Чуружанина тражио новце за цвеће…

Од вајкада је важило оно златно правило – старији најбоље зна. Мало је људи који су на највишем државном нивоу икада преиспитивали неког надређеног, а камоли му се још и противили. Замислите само да војник свом командиру каже да не жели да изврши наредбу!? У неким тренуцима би и у затвору завршио.  Али, кроз историју је мала скупина људи могла себи да дозволи тај луксуз – да одговори на начин који је њима у том тренутку одговарао. Тој скупини припадао је и Лазар Пачу, човек са безбројно много професија и звања.

Лекар, анархиста, радикал

Овај “задрти бачванин“ рођен је у свештеничкој породици, цинцарског порекла, у селу Чуруг. Корене вуче од досељеника са југа који су, предвођени Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, дошли на територију данашње Војводине. По нарави веома тврдоглав, шкрт, срчан и од Бога подарен врхунском интелигенцијом. Школовање почиње у Новом Саду а наставља у Цириху и Берлину, где студира медицину. У Цириху се придружио групи анархиста, вођених идеологијом Бакуњина. Та идеологија је била нешто са чим је могао у потпуности да се поистовети. У Цириху ступа у контакт са  члановима будуће Радикалне странке, чији ће бити и један од оснивача. По повратку са студија основао је лист “Стража“, због ког је протеран од активних власти. Завршава медицину и Берлину и одлази у Београд, где оснива Радикалну странку.

Нема пара за цвеће!

Веома брзо је схватио да му економија “иде од руке“. Да ли је то било због тровачких корена његових предака, али је знао да искористи новац на најбољи начин.  Успео је да национализује монопол дувана и соли, на чијем челу је био од 1893. До 1898. године, са прекидима. Такође је био и на позицији комесара у Народној банци. После промене династија, 1903. године, на власт долазе радикали. Наредне године изабран је за министра финансија. На тој позицији ће остати, са прекидима, до своје смрти 1915. године. Остао је добро упамћен по својој шкртој природи. Када је Краљ Петар, познат као љубитељ природе, желео да засади цвеће у свом врту, тражио је од Лазе одређену суму новца из државне касе. Како се земља није налазила у повољној ситуацији, Пачу је одлучио да одбије Краља. Одбио га је уз речи: “Руже миришу краљу, а не народу“. Овакав чин, у тадашње, али и данашње време, у многим круговима био би сматран „највећим грехом“ – Монарху не дати паре из његове касе?! Али Лазар је имао чврст став, од ког није одступао ни по цену губитка свега. Кроз овај, историјски аутентичан пример, могла се сагледати величина његове личности, али и личности Краља Петра. Као прави европски човек, либералних схватања, „Краљ ослободилац“ му није замерио, схватио је суштину и дубоко поштовао рад искусног министра.

Свињски рат финансирао Балканске ратове

Можемо ли замислити човека који ствара профит док му је земља у, како бисмо ми данас модерно рекли, санкцијама? И шта то о човеку говори? Засигурно се таква претпоставка граничи са научном фантастиком. Лазар Пачу је то успео. Србији је 1906. године стављен ембарго од Аустроугарске, земље са којом је делила навећи део пограничне територије. Преко ње није могла да извози у Европу, где је било и највеће тржиште Србије. Лазар је смислио генијалну ствар – извоз преко Црне Горе и Јадрана. Тим путем је успео да извезе робу у Немачку, Белгију, чак и да отвори ново тржиште у Египту (!). Како је главна намирница за извоз било свињско месо, овај економски рат је добио назив “Свињски рат“. Лазар је остварио профит под забранама, нико до тада то није успео да уради.  Профит је био око 200.000 динара у злату, и око 500.000 дојчмарака у  папирним валутама. Од профита је успео да финансира и балканске ратове. Српска валута је била толико јака да је у једном тренутку била једнака немачкој дојчмарки. Обезбеђивао је кредите на све стране, из Енглеске, Француске…и све их са успехом и враћао. Умро је у тренутку када је тражен кредит од Енглеске, без његовог знања, вероватно од шока који је утицао на његово, тада већ тешко здравствено стање. Последње речи су му биле: “Са нашом уставношћу је готово!“. Да ли нас је на известан начин симболично проклео, или је само увидео ситуацију? Чињеница је да никада после нисмо имали вештијег министра финансија…

Да ли је то била дрскост, шкртост или једноставно познавање прилика, али Лазар Пачу је знао када који потез треба да направи. Непрослављени лекар постао је “доктор“ за економију. На овом примеру упознали смо да је у српској историји постојао владар који је знао да прихвати своју грешку. Краљ Петар је био монарх који је уважавао мишљења својих министара. Било је јасно ко који посао ради и ко је за шта задужен.

Посматрајући савремене прилике, лепо би било да имамо једног Пачуа да нас мало „извуче“. Зар не?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја