Повежи се
На врх

Руска грофица предвидела убиство краља Александра

Дешавања која су претходила марсејском атентату у животу југословенског суверена, утицала су на то да монарх наслути шта му се спрема. Александрова супруга, краљица Марија, напоменула је пратњи свог супруга да по сваку цену настоји да краљ у Француској стално носи челичну кошуљу, што га може спасти ако неки атентатор покуша да пуца на њега.

Судбина јача од панцира и талисмана

Александар и Марија Карађорђевић, фото: Новости

Kраљев поданик се, држећи металну заштитну кошуљу у рукама за обе ивице, обратио свом владару: – Ваше величанство, краљица је рекла… Као што је момак Зечевић доцније испричао, југословенски монарх је одлучно одбио да обуче ту кошуљу речима: – Остави то, Зеко, не умире се без судњега дана!

Два дана раније, приликом испловљавања из луке Зеленика у Боки Которској, краљ је скинуо са леве руке велики прстен, од којег се иначе није одвајао. Прстен је, према предању, припадао цару Душану и служио је као амајлија, јер је на њему писало на старословенском: „Ко га носи, Бог помози“. Александар га је, међутим, скинуо, пружио краљици и нехајно рекао: „Узми ово, смета ми.“

Још један истинит догађај могао се протумачити као злокобно предсказање. Пре укрцавања на брод, краљ је 6. октобра, у пратњи Мује Сочице, бана Зетске бановине, и Гаврила Дожића, митрополита цетињског, посетио манастир Савину код Херцег Новог. Хтео је да види жезло Светог Саве похрањено у том манастиру. На његово велико разочарање, игуман га је обавестио да је жезло неколико дана раније однесено у Котор за припрему некакве изложбе. Краљ је запалио две свеће, изашао из манастира и пришао звонику, узео уже обема рукама и почео да звони. Уместо да звоне добродошлицу, звона су звонила као да је неко умро.

„Ова чудна појава целу је пратњу следила и на све присутне оставила тежак утисак“, пише у мемоарима митрополит Дожић. „Ми смо то наше узбуђење сакрили од краља да га не бисмо онерасположили на његовом путовању. Пошто смо га испратили до ‘Дубровника’, где се укрцао, ја сам се са баном вратио и успут смо у колима рђаво предвиђали краљево путовање, нарочито овај судбоносни случај са мртвачким звоњењем.“

Срећа не куца два пута на врата

Осим тога, Александар је, поздрављајући се са кнезом Павлом, рекао брату од стрица да се његов тестамент налази у два запечаћена писма, једно адресирано на краљицу Марију, а друго на председника Владе. На ту одлуку, да остави опоруку, несумњиво је пресудно утицао неуспели атентат усташе Ореба у Загребу. Међутим, не би требало занемарити ни грофицу Нађу, незваничну врачару, хироманта и астролога краљевског дома Карађорђевића. Одмах по доласку брачног краљевског пара на Блед, појавила се и грофица Нађа. Да ли је она убрзала краљеву одлуку да напише тестамент, тешко је закључити и 83 године касније. Грофица врачара, омалена старица дрхтавих руку и сугестивног орловског погледа, није прогнозирала ружичасту будућност краљу. Споменута Мирка Грујић, краљичина дружбеница, тврдила је да је њена господарица проплакала целу ноћ после вечери када је грофица Нађа у трансу изговорила: „Краља вреба смрт на точковима, а краљица никако не треба да путује водом” и након тога била изнета из краљевих одаја. „Господар се затворио у свој кабинет и цео дан нити је јео, нити пио. Само је нешто писао, цепао и писао …“ – причала је Грујићева.

Уочи поласка за Марсељ, када је стигла метеоролошка прогноза која је наговештавала узбуркано море и велике таласе, краљица је одустала од путовања бродом, а краља је, ипак, задесила смрт на точковима аутомобила. Све то може да спада у ред наше склоности ка митоманији после неког великог трагичног догађаја.

Да ли је краљ знао шта му се спрема?

Да му се ради о глави, знао је из многобројних извештаја, а осећао је то и инстинктивно. Често је говорио: „Мисли ли ко да нисам свестан опасности којима се излажем? Ја знам да могу да погинем. То може да буде несрећа за мене и за моју породицу, али то није важно. Нисам на челу државе да седим скрштених руку и водим рачуна о своме животу. Краљ мора да извршава задатке.“ Није крио да има предосећај да му се спрема убиство и наглашавао је да ће у то бити умешани „италијански прсти“.

У својим мемоарима министар Антић је написао: „Када је комуниста Спасоје Стејић на Видовдан 1921. бацио бомбу на њега, Александар је, као да се ништа није догодило, наставио пут и извршио смотру војних јединица. После усташког покушаја атентата у Загребу 1933, сутрадан је сам, у пратњи једног службеника и официра, прошетао улицама Загреба до центра града. Није марио за мере обезбеђења.“

извор: Новости

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја