Повежи се
На врх

Приче Краљевине Југославије – Како је држава настала „накриво“

Срби, Хрвати и Словенци, предратни посланици бечког парламента, формирали су Народно веће СХС.

У тренутку кад је Солунски фронт већ био пробијен, Бугари капитулирали, а пораз Немачке и Аустроугарске савим известан, Срби, Хрвати и Словенци – предратни посланици бечког парламента, хрватског и далматинског сабора и словеначке скупштине, формирали су Народно веће СХС. Ово представничко тело прокламовало је као циљ „уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу“.

„Живила Хрватска“

Али кад је Аустроугарска двадесет дана касније капитулирала, исто то Народно вијеће прогласило је Државу СХС. Према једном запису, „цијели Сабор, заједно са галеријама, стојећи је отпјевао: ‚Лијепа наша домовино‘, уз бурне поклике ‚Живила Хрватска!‘, а потом су у дворану народног заступништва ушли хрватски генерали у аустроугарској војсци, у униформи и са свим одликовањима, када у саборници и на галеријама настаје буран пљесак и поклици: ‚Живјела народна војска!‘“

„Не“ српској војсци

Народно веће СХС званично је затражило да „српска војска не улази на њену територију“. Али за месец-два у Хрватској и Словенији завладала је анархија – „своју политику“ терали су сви, од повратника са руског фронта задојених идејама револуције до демобилисаних аустроугарских војника који су се одали пљачки. Уз ово, Италијани су послали своје јединице на јадранску обалу и у Словенију, па је Народно веће СХС замолило српску владу да пошаље своје јединице. Тако је српски потпуковник Стеван Швабић, са српским заробљеницима који су се враћали из аустријских логора, од Италијана одбранио Љубљану!

У Женеви су 27. октобра 1918. представници српске владе, с Николом Пашићем на челу, Народног већа и Југословенског одбора, који је окупљао заговорнике уједињења, потписали декларацију у којој се каже: „Заједничким напором савезничких народа и Сједињених Држава, снагом Срба, Хрвата и Словенаца, сломљене су на бојним пољима све препреке уједињењу.“ На тај начин потпуно су изједначене обе стране у рату, што је за Србију било неприхватљиво. Зато је, и због других решења у декларацији на штету Србије, овај документ одбачен, а регент Александар Карађорђевић после рата није дозволио Пашићу да формира нову владу.

 

Страх од Ватикана

У страху да се вољом великих сила и Ватикана поново не успостави некаква Аустроугарска, делегација Народног већа је 1. децембра 1918. предала Александру Карађорђевићу изјаву о жељи да се уједине, на шта је он одговорио проглашењем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Са међународним признавањем нове државе није све ишло глатко: Краљевину СХС прво су признали Американци, и то тек у фебруару 1919. године; потом су следиле Грчка, Швајцарска, Норвешка и Чехословачка, а Француска и Енглеска дале су своје своје признање после седам месеци одлагања.

У марту 1919. престала је да постоји српска војска. У нову СХС примљено је 2.500 официра, који су у тек завршеном рату били на аустроугарској страни, и 500 црногорских. Сви они су том приликом добили по један чин више…

На целој територији нове државе уведен је у употребу „нови“, грегоријански календар. У Србији, где је до тада коришћен јулијански, 15. јануар 1919. године проглашен је за 28. јануар.

извор: Курир/Момчило Петровић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја