Повежи се
На врх

Пар речи о суверенизму

„Суверенизам као политичка стратешка опција представља бедем према статусу колоније и хроничног осиромашења становништва.“

Сувeренизам као назив за политичку идеју произилази из појма суверенитет. Овај појам означава независност и потпуну аутономију државе у вршењу њених послова. У наше време које се одликује антисуверенистичким процесима глобализма и мондијализма, суверенизам постаје најбитнији предуслов опстанка држава. Он представља контрапункт појмовима глобализма и мондијализма и њиховим инструментима – разним облицима над-држава које укидају суверенитет или део суверенитета држава. Примери над-држава су ЕУ, НАТО, ММФ и СТО и много других на нижим нивоима удруживања. Након пада гвоздене завесе почетком деведесетих година 20. века, капитализам почиње постепено да прераста у своју најдеструктивнију етапу развоја – неолиберализам. У контексту неолиберализма, државе више нису довољне као простор за остварење профита, те се капитал прелива на простор светског тржишта. У овом новом, глобалном простору, ометајући фактор несметаном кретању капитала су саме државе са својим пакетом мера који се односи на увозне таксе, порезе, царину, одређен број специфичних закона, итд. Овај пакет мера подупире један од основних елемената државности – границе. Следствено, неолиберални економски модел доживљава границе и њихове имаоце – државе као смртне непријатеље који стоје на путу неконтролисаном и дивљем богаћењу анонимних економских мултинационала. У практичном смислу, неолиберализам се ослања пре свега на банкарски колонијализам, односно на уништење монетарног суверенитета држава. У овом тренутку, постоје само три глобална центра за емисију новца који су де факто монетарни глобални хегемони. То су амерички ФЕД, Европска централна банка и Банка Јапана. Ова три центра су приватне компаније, те не постоји никакав демократски механизам контроле њиховог деловања од стране грађанства. Ове компаније, глобални монетарни хегемони, као инструменте за спровођење својих интереса имају ММФ, Светску Банку, СТО, Европску Унију. Што се Србије тиче, све наше политичке гарнитуре након 2000. се налазе на чврстом неолибералном курсу и спроводе у Србији агенду економске и банкарске мултинационале. Кључно програмско одређење унутар ове агенде је уништење домаће привреде јер ову мултинационалу Србија занима искључиво као простор клијената за њихове производе, но никако као произвођач било чега. Стога је економски и монетарни простор Србије потребно очистити тако што ће њена привреда, као и способност за емисију новца бити поништени. Лишена сваке економске виталности као основе суверенитета, држава је сведена на колонију.
У политичкој пракси ЕУ је употреба израза суверенизам први пут артикулисана у њеном савременом смислу након наметања правног дејства „Болкештајнове директиве“ унутар ЕУ (директиве о услугама на унутрашњем тржишту) Француској. Конзервативни десничар Филип Де Виље је на себе скренуо пажњу јавности у Француској јавности и ван ње говорећи о суверенизму. У годинама које ће наступити, суверенизмом се означавају више мање све политичке организације и појединци који се налазе на позицијама евроскептицизма. Последњих година, откако је саставни део либералне и неолибералне агенде постало укидање суверености националних држава и откако је интензивиран агресивни удар на сам појам државе, суверенизам јача као природна реакција на хегемонију капитала. Како унутар самог глобалистичког инструмента – Европске Уније, тако и у државама које нису чланице ЕУ али су се нашле под деструктивним ефектима деловања различитих над-држава – ММФ-а, СТО, НАТО, па и саме ЕУ кроз њено наметање регулатива и стандарда државама које су још увек суверене или се налазе у процесу приступања. Србија припада овој задњој категорији наведених држава. Унутар саме ЕУ, цела Вишеградска група се понаша све више суверенистички у односу на агресивну регуалтиву Брисела на разним нивоима. Неке државе, као што је на пример Пољска и Мађарска, имају изразито суверенистичку политику и мере за очување сопствене државе.
Суверенизам као политичка стратешка опција представља бедем према статусу колоније и хроничног осиромашења становништва.
Дејан Дамњановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Новости