Повежи се
На врх

Никола Хајдин: Плакао сам за краљем Александром

„Човек који је повезивао људе“, то би био најбољи опис за човека као што је Никола Хајдин. Академик и професор  Грађевинског факултета.

Никола Хајдин, фото: Wikipedia

Пуна три мандата био је на челу Српске академије наука и уметности. У професионалној каријери определио се за изградњу мостова. Заслужан је за пројектовање многих мостова на територији Југославије и света. Рођен је у Хрватској 1923. године. Бежећи од усташа, дошао је у Београд. Он се тих догађаја присећа овако: „Када сам 1941. године из Хрватске побегао да бих избегао усташки нож, у Београду сам дочекан са љубављу.“

У ексклузивном интервјуу за лист „Недељник“, академик Никола Хајдин поделио је своје мишљење о краљу, Краљевини Југославији, српским интелектуалцима, САНУ и изградњи мостова. Преносимо вам део тог интервјуа.

Један сте од ретких сведока који памте краљевину, данас се она враћа кроз многе серије. Како тумачите то доба у односу на комунизам?

Те серије не гледам, али знам отприлике шта би у њима могло да буде. Доба Краљевине Југославије је било колико-толико демократско, а комунизам је то потпуно одбацио. Лењин је рекао да је демократија измишљотина буржоаског света и да то треба у потпуности одбацити. Тако је и било.

Како сте доживљавали Југославију?

Имао сам тек 15-16 година када сам схватио да је Југославија пропала. Ми Срби који смо живели у Хрватској, обожавали смо Србију, али смо волели и Југославију, јер смо сматрали да даје равноправност свим народима. Још као омладинац, дакле пре Другог светског рата, запазио сам да је већина хрватског становништва против Југославије, сигурно више од 50 процената. Постојало је 20 одсто људи који су били ирелевантни, који нису били против ње, али нису гајили никакву оданост. И било је само 15 до 20 посто Хрвата који су били одушевљени Југославијом. И то је један од кључних разлога због којих је та земља пропала.

Какав сте став имали према Титу и његовој владавини?

Рођен сам у Хрватској и у Загребу где сам учио гимназију видео сам те „титовце“. Одмах сам схватио да је Тито прави издајник хрватског народа. Многи су причали да је Рус, да је овај или онај, али гледајући његов језик и понашање, убеђен сам да је заиста био Загорац. А његова владавина била је комбинација комунизма и западног схватања. Понашао се као комунистички џентлмен, а у ствари  је био диктатор, али не руског типа. Ја за Титом нисам плакао.

Јесте ли за неким заплакали?

Када је убијен краљ Александар у Марсељу, био сам први разред гимназије. Када се воз са његовим посмртним остацима зауставио на железничкој станици у Загребу на путу за Београд, клечао сам и плакао. Плакали су и многи Хрвати, који су са жаљењем испратили краља Александра. Био сам већ стар за сузе, али било ми је жао Ђинђића, јер сам сматрао да може нешто добро да допринесе за ову земљу. Нажалост, док је био жив, многи су га мрзели. То је велика штета за Србију. Да није убијен, скратили бисмо послератни период и брже бисмо ушли у свет цивилизованих народа. Много брже него што ће се то десити.

По чему памтите краља Александра Карађорђевића? Да ли вас чуди податак да он данас нема ни улицу у Београду? И подржавалите иницијативу да се краљу Александру подигне споменик у Београду?

Краљ Александар је учинио много добрих ствари за Југославију. Он је начинио и неке грешке, сматрајући себе сувише апсолутистичким владаром, што га је можда коштало живота. Али има једна велика ствар коју је учинио краљ Александар – дао је уточиште руским емигрантима, велики професионалцима, академицима, који су дошли у нашу земљу и значајно утицали на наш научни прогрес. Без обзира на све слабости краља Александра, као монарх заслужује улицу у Београду, а споменике смо дизали и много мање важнима.

А шта бисте ви саветовали Милошевића и Туђмана 1990?

Ни једног ни  другог није било могуће саветовати. То су биле тврде главе, људи доста фаличног образовања, који нису сагледали реалност и који су се, пре свега, понашали обесно у односу на Југославију, а онда и на Европу.

Ви сте велики сведок интелектуалне Србије 20. века. Какав је то био њен статус у Титово или у Милошевићево време? А какав је данас, пошто често чујемо да она више и не постоји?

Не постоји ниједан политичар, чак и демократских земаља, који воли научнике и интелектуалце. Они су корисни за земљу, али су сметња власти.

Ко су за вас највећи српски интелектуалци?

То је тешко питање. Ова земља има много слободномислећих људи, али нажалост нису наишли на велики пријем код Срба. Наш народ је патријархалан, навикао је да има газду који управља њиме. Ништа се није променило од кнеза Милоша. Имамо кнеза Милоша и данас као што смо га имали пре 150 година. А они који себе сматрају интелектуалцем – можда то нису.  Па наш врхунски интелектуалац био је Добрица Ћосић који није био интелектуалац ни по васпитању ни по образовању.

Ви сте успели у свим овим годинама да останете своји. Нисте припадали ни такозваној групи симиноваца. Тешко могу да вас својатају и други. Шта је ваш став о Ћосићу и комунизму?

Нисам ни знао ко су ти симовци, морао сам да питам жену. Објаснила ми је да су то интелектуалци који су одлазили у Симину улицу. Док су се они дружили, ја сам седео овде и радио математику и природне науке. Имао сам амбицију да постанем научник, а то се не може постати ако се човек бави политиком. Ћосића сам познавао доста добро. Имао је неке добре идеје, али није могао да побегне из коже у којој је растао. Иако је био академик.

Да ли је грех што Црњански и Михиз нису постали академици? И за кога би данас био грех пред нове изборе у САНУ?

Апсолутно, и што се тиче Црњанског и Михиза. Црњански је био један од наших најбољих писаца. Њему су нудили да буде дописни члан, али је он то одбио, јер је сматрао да би одмах требало да буде редован члан САНУ. Најтеже је у хуманистичким наукама, јер је Академија у Титово време била под његовим утицајем, и нико није могао да уђе у САНУ без сагласности, рецимо, Драже Марковића и Антонија Исаковића. И тај утисак да политика наводно диктира ко ће постати члан САНУ из хуманистичких наука, чини ми се, траје до данас.

Како су вас примили?

Мене су примили јер сам долазио из природних наука, а вероватно су мислили да сам глуп за политику.

Били сте на челу САНУ у чак три мандата. Шта је обележило вашу епоху?

Био сам председник 12 година и осам година потпредседник, дакле, две деценије сам утицао на рад Академије. То није баш мало. Од мене је само Каназир био дуже на челу САНУ, и то два месеца, и ратни председник Александар Белић. Шта то значи? Да Академија буде највиша научна и уметничка установа српског народа. Њени основни циљеви су да негује, шири науку и уметност, а све остало не спада у њен домен рада. Нажалост, у нашој земљи ако се не бавите политиком – одмах вас оптуже да ништа не радите. Остао сам, међутим, консеквентан и држао се достојанства Академије, не политике.

Који вам је био натежи период у животу?

Информбиро. Није било лако објаснити народу како толико гајите љубав према другу Стаљину, а онда одједном кажете – тај исти Стаљин не ваља. Стаљина уопште нисам ценио, био је диктатор.

Када се помене ваше име прва асоцијација су мостови. Патентирали сте мостове са косим затегама. Први ваш мост био је на Тиси код Титела, онда пешачки мост на Сави у Сремској Митровици,  мост на Врбасу код Бања Луке, железнички мост на Сави у Београду, Мост на Висли у Пољској, новосадски мост „Слобода“. Како сте се осећали током бомбардовања када сте видели да је ваш мост срушен?

Тада сам дошао до сазнања да су мостови важни важни елементи мог научног стварања. Био сам много несрећан, мост „Слобода“ бомбардован је на мој рођендан. Направили смо нови мост, за који сам имао подршку Мостоградње и Владе, односно Мирољуба Лабуса који је у то време био министар.

извор: Недељник/Ненад Чалуковић/фото: Игор Павићевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Новости