Повежи се
На врх

Несвакидашње занимљивости о српској краљевској породици

Карађорђевићи представљају неисцрпну тему, како због свог историјског значаја, тако и због чињенице да су у Србији постојани након двесто година успона и падова и да у њој живе тихо и скромно међу својим народом. Завиримо у њихов свет изван граница општепознатог…

Карађорђев град

Иако данас не наликује краљевском граду, некада је имао ту улогу као утврђење изграђено око резиденције Ђорђа Петровића Карађорђа, вође Првог српског устанка. Грађен је у периоду од 1811. до 1813. Опасан високим каменим зидинама висине три метра, са одбрамбеним кулама. Након слома устанка 1813. Турци су га спалили, а много веће разарање, утврђење је доживело 1877, када су у њему стационирани побуњеници Другог лепеничког батаљона, који су одбили да у Крагујевцу положе заклетву  Обреновићима. Њиховим доласком у Тополу планула је чувена Тополска буна, коју је угушио потпуковник Милутин Јовановић, а у знак одмазде град је сравњен са земљом. Када је срески начелник дошао на идеју да се од преосталог камења из рушевина града сазида мост на Јасеници, није добио одобрење под изговором да се то не може реализовати јер би окупљено на једном месту, камење Карађорђевог града представљало неку врсту реликвије за народ. Уместо тога, сваком сељаку из околине заповеђено је да развезе по једна кола каменог товара, како од Карађорђевог града не би остао у дословном смислу – ни камен на камену. Од некадашњег утврђења остали су само његов конак са кулом и црквени звоник. На средини дворишта налази се  плато на ком и споменик Карађорђу, рад вајара Петра Плавичинија из 1938. године. У духу ривалства  две династије, развило се и ривалство Тополе, традиционално одане Карађорђевићима и Аранђеловца, који је пак био наклоњен Обреновићима.

Веза Карађорђевог топа и круне Карађорђевића

Карађорђев топ, фото: www.panoramio.com

Карађорђев топ абердар данас се налази испред Карађорђевог конака у Тополи, а специфичан је по томе што никада није употребљен у борби, већ носи дубље, симболично значење. Сваки пут када би се у народу објављивала важна вест или проглас, пуцањ из овог топа би то најавио. По предању, јачина пуцња била је толико снажна да се чула на удаљености од око 30 сати хода, што подразумева 70 км удаљености. Топу је недостајала  десна дршка у облику делфина. Она је откинута како би се од ње излила круна за краља Петра I, 1904. године и тако се метафорички осварила веза новог краља са родоначелником, Карађорђем. Круна је изливена у Француској, одакле је допутовала у Београд чувеним Оријент Експресом. То је једина преостала круна српског владара која се данас налази у Србији. Круна Стефана Дечанског краси поставку музеја манастира у Цетињу, а две круне српских деспота – музеје у Бечу и Будимпешти.

Свадба и званице

Свадби краља Александра и Марије 1922. године, присуствовала је делегација из Аустрије, иако је само четири године пре тога била у рату са нашом земљом, а делегацији Бугарске забрањено је присуство. Интересантан детаљ је да су гости са церемоније украли скоро пола сребрног есцајга који је био сервиран. Споменућемо да је брачни пар у свечано окићеном возу напустио Београд и отпутовао на свадбено путовањеа Блед,  у Словенију.

Краљева оаза у Опленцу

Простор данашњег Опленца и Тополе пре 17. века помиње се под именом Каменица. Данашње име Опленац носи по храстовим шумама којима је био покривен и од којих се правио оплен, важан део на запрежним колима од дрвета. Кућа краља Петра је саграђена да би се из ње надгледали радови на изградњи цркве Св. Ђорђа. Из куће је 1915. краљ Петар са војском кренуо у повлачење преко Албаније. Након његове смрти 1921, а нарочито после смрти краља Александра, у кући су полагани венци од плементих метала (злата и платине), које су државне делегације доносиле на сахрану. Венац чешке делегације израђен од злата, тежио је 70 кг. Нажалост, овим драгоценостима губи се сваки траг након 1947. године. Данас се просторије куће користе као изложбени простор за поставке Карађорђевића.

Црква Светог Ђорђа на Опленцу

Непосредно по доласку на престо Мајским превратом 1903, Петар Први Карађорђевић је изабрао место за задужбину на врху Опленца. Црква Светог Ђорђа грађена је као храм и маузолеј Карађорђевића. Она доминира пејзажом у који се уклапа како префињеним изгледом, тако и материјалом од ког је саздана, белина мермера у контрасту са зеленилом шума чини савршен склад. За пројекат ове цркве у српско-византијском стилу, заслужан је млади Коста Ј. Јовановић. Градњу светиње ометали су Балкански, затим Први светски рат, смрт краља Петра Првог, главног покровитеља задужбине. Замисао је била да се на зидове цркве уклешу имена жртава балканских ратова, али је убрзо у Првом светском рату Србија изгубила 350.000 војника, па се од поменуте идеје одустало.

Слава династије

Карађорђевићи славе Светог Андреја Првозваног, али су се пре више од 120 година молили и палили свећу пред другом иконом – Светог Климента Римског. Краљ Петар Први Карађорђевић је 1890. одлучио да промени крсну славу и да слави Светог Андреја. Петар је након смрти своје супруге, кнегиње Зорке, затражио од српског митрополита Михаила да му одобри да промени славу, јер је сматрао да га до тада празновани светац не штити довољно. На избор датума утицала је чињеница да су Карађорђеви устаници на празник Андреја Првозваног 1806, ослободили београдску варош.

Краљица Марија – прва жена возач

Краљица Марија, жена краља Александра, била је омиљена у народу. Савременици кажу да је била синоним свега што је народ у том тренутку очекивао од владарке – добра супруга, пожртвована мајка, вредна домаћица и достојанствена краљица која је за свакога имала благу реч. Рођена као треће дете румунског краља Фердинанда, због ког Румуни из области  крај Дунава и дан-данас госте из Србије називају „кускре“, у преводу „пријатељу“ и „пријо“, због брака њихове принцезе Марије и Александра Карађорђевића. Убрзо је добила назив Мињон, претпоставља се због тога што је била „слатка као мињон“. Други кажу да је надимак добила по имену опере коју је њена мајка гледала непосредно пре него што ју је родила. Поред тога што је била изузетно лепа, била је врло образована дама, школована по најпрестижнијим школама, а осим румунског говорила је течно енглески, немачки и француски језик, након удаје и српски. Мало је познато да је била велики заљубљеник у аутомобиле и прва жена у краљевини која је имала возачку дозволу. Њеном успону и срећи препречила су се два догађаја – атентат на краља Александра у Марсеју 1934. године и бег из земље 1941, након чега више никада није дошла у Србију.

Избор интернационалних имена за наследнике

Краљ Александар се  одлучио да националну нетрпељивост и тензију реши по америчком моделу – Уместо Срба, Хрвата и Словенаца, он је створио нову нацију којој су сви припадали – Југословени. Као доказ своје привржености новој држави, својим синовима дао је имена која су најпопуларнија код ова три народа – Петар, Томислав и Андреј.

Мушкост на мукама

Краљ Александар је у младости боловао  од упале тестиса, а након преласка преко Албаније 1915. године, стање му се драстично погоршало. Сам Никола Пашић се те болести највише плашио, јер је постојала могућност да она оконча владајућу династију. После рата Александру су довођене даме како би се предупредила  могућност да дође до фаталног исхода. Из једног таквог перформанса са лекарком из Француске, кажу хроничари, 1920. родила се и здрава девојчица Јелена.

Ђорђе Карађорђевић – несуђени краљ

Мало људи зна да је Ђорђе Карађорђевић старији брат краља Александра који је требало да наследи престо, али је судбина умешала своје прсте. Принц Ђорђе рођен је 8. септембра 1887. на Цетињу, на двору кнеза Николе, који ће после постати краљ. Похађао је Војну академију у Русији скривајући своје племићко порекло од осталих кадета.  Након 1903. враћа се у Србију, где је био једна од омиљених личности у народу. Како је био пргаве нарави, за њега су се везивале разне анегдоте. Једна од њих везује се за инцидент 1909, када је у нападу беса шутнуо послужитеља Колаковића у стомак, након чега је батлер умро неколико дана касније. Ђорђе је абдицирао у корист млађег брата Александра. Учествовао је у оба балканска рата, а у Првом светском био тешко рањен у бици на Мачковом камену, код Крупња, приликом вођења јуначког контранапада. У рату је био пожртвован борац и мотиватор. Војницима се обратио речима: „Војници! Ја сам старији син вашег краља, нека храбри пођу за мном!“. Прек, пргав, ликом на Карађорђа, одважан и велики родољуб. Није био врхунски политичар и тактичар, током Анексионе кризе је давао запаљиве изјаве против Аустрије, чак је на данашњем Тргу републике изазвао инцидент, али због тога га је народ и волео толико. Многи сматрају да је био необична личност, али исто тако да је неправедно одведен у психијатријску болницу у Ниш 1925. године. Постоји мишљење да га је млађи брат тамо послао, плашећи се његове популарности у народу. Било како било, 1941, када је Немачка окупирала Србију, од окупатора му је понуђено да постане краљ. Ђорђе је понуду глатко одбио, одбио је и предлог да живи у Белом двору, не желићи да његова слобода буде плаћена слободом читавог народа. Временом је постао поштован од свих, па чак и од непријатеља династије. Једини је Карађорђевић који је током рата био у земљи, чак и након што су комунисти ослободили Београд. Тада се лично срео са генералом Пеком Дапчевићем и честитао му на победама. Пеко му је понудио лични аутомобил и возача, али Ђорђе је традиционално одбио све привилегије, рекавши да му је довољан његов бицикл. Живео је у Београду у скоро потпуној анонимности све до 1972. Нико више никада није приметио његово наводно лудило.

Извор – Забавиште

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Вести са српског двора