Повежи се
На врх

Нема нам  спаса, пропасти нећемо

Само се сетите, колико пута сте устукнули и изјавили да вам је тешко да препешачите дистанцу од  пет километара? Ноге на ту помисао постају тешке, а нека лењост почиње изненада да обузима човека…

Можете ли да замислите како бисте се осећали да морате да пешачите 1.000 километара? Да ли бисте издржали? Звучи као на ивици научне фантастике, што реално и јесте. Веровали или не, српској војсци је то била реалност, мучна, тешка, мрачна, неизбежна. Број корака се ни приближно не може пребројати, а и зашто би, учинили су то несебично за све нас, не очекујући ништа заузврат.

Србима је слобода све

Одиграло се то у току треће узастопне године тешког ратовања, у септембру 1915. године. Војска, изморена балканским ратовима, Колубаром, Цером, покушавала је да заустави четврти по реду налет армије централних сила.  План противника имао је за циљ окупацију земље, нешто што је договорено у Берлину раније те године. Величина Србије се огледа у речима команданта операције, Фелд-маршала фон Мекензена: “То су Срби који су у три рата показали велику војну способост и ратничке врлине… Срби су народ који највише воли слободу и све жртвује за њу“. Када имате поштовање својих противника, још ако је тај противник из чувене војске Пруске, онда је јасно како је блистава била војска за време краља. Слобода за Србе представља све, робовање вековима под османским владарима нас је научило да ценимо своје и све што имамо, да туђе нећемо, а своје не дамо. Главнина војске непријатеља ударала је тачно у Београд из два разлога, јер је био центар моћи државе и град на граници са “земљом Краља и Цара“.

Хероји Драгутина Гавриловића

Изузетно херојство у овим тренуцима показао је пук мајора Драгутина Гавриловића, човека чије име је постало легенда и синоним за храброст. У свом чувеном говору, који је надалеко опеван и чувен, пружио је први отпор непријатељу. Војска се држала пуних десет дана, бројчано надјачана и изнемогла. Нажалост, ово није било довољно да се сачува престоница. На Старом двору је истакнута застава окупатора 9. дана октобра. Мајор је повређен у борби, али је приступио повлачењу које ће кулминирати одласком на Крф. Са свих страна опкољена, Србија се нашла у безизлазној ситуацији. Битке на Морави и Овчем пољу додатно су деморалисале војску и створиле неповољне услове. Предостојао је тежак период за Србију.

Пут према Албанији

Хладни дани су били пред њима, али се они нису бојали. Указом Николе Пашића од 24. новембра, одлучено је да је једина алтернатива прелазак преко Црне Горе до Албаније.  Земља коју је Србија освојила, али јој је неправедно одузета, ће  постати место њеног страдања и херојства. Свака велика одлука носи и духовну потврду, те је су Пашић и краљ Петар отишли у цркву како би се помолили за добробит народа. При изласку из цркве сачекала их је непрегледна колона људи која је тражила утеху у речима великог политичара. Он је само изустио: “Народе, немојте бринути, добро бити неће“. Ова изјава је потпуно у стилу песимистичног Пашића, имавши у виду његове пређашње изјаве. Само неколико сати након објаве повлачења, кренула је прва колона. У њој је био и краљ са врховном командом, Влада и неколицина војника. Краљ није кренуо кочијама или неким грациозним превозним средством, пошао је пешке, са својим народом. Добар владар је онај који воли свој народ, а Чика Пера је био оличење такве власти. А ни љубав народа није изостајала, када није могао да хода, носили су га. Топове и тешку артиљерију је војска закопала у Црној Гори, или је уништила оне који су већ оштећени. У Албанији нису имали проходан пролаз. Нападани су од стране албанских одреда и много војника је гинуло.

Зима, болести, глад…

Још један, много гори фактор, била је јака зима. Она је успорила војску и већи део војника однела у смрт. Недостатак хране је такође био велики проблем. Војска је чак била принуђена да једе угинуле коње. Многи су умирали од болести, глади, промрзлина, у сценама које нико не би пожелео да види. Мртви су остављани на путу пошто није било могућности да се похрањују. Ипак, светлост на крају тунела је уследила.  Долазак до мора и чекање савезничких бродова. Уз помоћ цара Николаја, руске и француске војске, дошли су бродови којима се војска пребацила на острво Видо. Многи су и на броду гинули, одакле су бацани у воду. Ова “плава гробница“ постала је начувено позната, њихова тела нису имала гробно место, али су имале легенду бесмртности поставши вечни чувари мора. Из респекта према њима, грчки рибари нису 50 година ловили рибу на ловиштима око Крфа. При доласку на Крф настављени су проблеми. Опет је било мало хране, недовољно униформи, шатора. Патња је настављена, а и епидемије су трајале. Од доласка на Крф у јануару до априла, војска се опоравила и спремала за даљу борбу и повратак кући. Још једном се показало на делу оно чувено: “Србија се сагињати неће“.

Митско страдање, историјски подвиг

Од Београда до Крфа живот је положило више од 240 хиљада људи. Неки су нестали, неки заробљени, неки поднели највећу жртву, смрт. На Крф је доспело нешто више од 50 хиљада војника. Страдање Срба је постало мит на Балкану. Слављени од стране савезника и противника, прерасли су у легенду војничке храбрости. На челу са славним краљем Петром били су неприкосновени и непобедиви. Слободно можемо рећи да је једино Ханибал успео да учини већи подвиг, прешавши Алпе на слоновима. Да ли данашња војска то може да уради? Чак ни Француске легије не би могле да издрже овакав подвиг. Овде се више не ради толико о спремности да се пређе један део земље, већ о непресушној жељи за слободом. Србима је слобода све, свети идеал, а она је достижна само под круном јаког монарха. Показали смо да је могуће, зашто не бисмо опет били славни и несаломиви?

Н. Компасић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја