Повежи се
На врх

Монарх који је домовину увео у демократију

Једна од најзначајних политичких личности 20. века у Европи био је шпански краљ Хуан Карлос I.

Шпанијом је владао као краљ од 1975. до 2014. године када је абдицирао у корист свог сина и наследника престола Филипеа. Током његове дугогодишње владавине Шпанија је постала један од стубова демократске Европе.

Хуан Карлос потиче из шпанског огранка владарске куће Бурбона, унук је Алфонса XIII и син Дон Хуана од Борбона и Батенберга (шп. Don Juan de Borbón y Battenberg) и Марије де лас Мерседес од Борбона и Орлеана (шп. Doña María de las Mercedes de Borbón y Orleans), принцезе две Сицилије, будућих грофова од Барселоне. Када је Хуан Карлос имао три године, његов отац, дон Хуан, постао је шеф краљевске куће након што се свргнути краљ, Алфонсо XIII, одрекао својих династичких права непосредно пред своју смрт. То је отворило пут Хуану Карлосу ка шпанском престолу, који у том тренутку био под дирекном контролом Генерала Франсиска Франко, диктатора Шпаније.

Он је 1947. године, под притисцима монархистички настројених припадника своје странке, прогласио Шпанију за монархију, али није поставио монарха, јер он сам није желео да се прогласи за краља, нити желео да дозволи да се у Шпанију доведе краљ. Оставио је престо упражњен, а себе прогласио за регента.

Болест га је натерала да именује наследника и избор је пао на Хуана Карлоса, Године 1969. принц Хуан Карлос, који се школовао у Шпанији, је добио титулу Принц од Шпаније, те је било очигледно да ће наследити Франка. Био је приморан и да положи заклетву оданости диктарору Франку. То ће изазвати негодовање у демократској опозицији, а сам принц и будући краљ остаће без подршке.

Због здравствених проблема Франко је 19. јула 1974. именовао Хуана Карлоса за вршиоца дужности шефа државе, али се убрзо опоравио и наставио да обавља своје раније дужности. Годину дана касније здравствено стање му се озбиљно погоршало и 30. октобра је пао, а умро је око поноћи 20. новембра 1975. у 83. години.

Након доласка на власт краљ Хуан Карлос није наставио Франкову политику, како се то од њега очекивало. Маја 1977. Хуан Карлосов отац, гроф од Барселоне, пренео је на свог сина династичка права и управу над Краљевском кућом, након што се Хуан Карлос обавезао да ће поново успоставити демократију у Шпанији.

Он је искористио постојеће законе како би промовисао референдум о политичкој реформи на ком се огромна већина гласача изјаснила за политичке реформе, чиме је отпочео процес Шпанске транзиције ка демократији. На тај начин је поново успостављена историјска краљевска династија у Шпанији, а Хуан Карлосово најмлађе дете, Фелипе, 1. новембра 1977. постао је наследник круне и носилац титуле принца од Астурије, према закону из 1830. године по ком традиционално право на наслеђе престола има мушко дете, иако има старије пунолетне сестре.

Таком његове владавине, проглашен је нови шпански Устав који дефинише краљеве функције, и према ком је Шпанија парламентарна монархија са западноевропским моделом скупштине. Устав је одобрен референдумом од 6. децембра 1978. године, а који је краљ одобрио 27. децембра исте године.

Један од најтежих момената с којима се суочио краљ Хуан Карлос био је неуспели покушај војног пуча 23. фебруара 1981. године, познат као „23-Ф“. Војни пуч је, међутим пропао, а демократизација државе је настављена. Дана 2. јуна 2014. године најавио је абдикацију у корист сина Фелипеа после 39 година владавине.

ТИТУЛЕ:

Краљ Хуан Карлос I је директни потомак многих познатих европских владара из различитих земаља, као на пример цара Светог римског царства, Карла V, француског краља Луја XIV и краљице Уједињеног Краљевства, Викторије.  У дугогодишњем је браку са грчком принцезом, Софијом Олденберг и Гелф (грч. Σοφία Μαργαρίτα Βικτωρία Φρειδερίκη). За време владавина носио је титуле Краљ Шпаније, Кастиље, Леона, Арагона, две Сицилије (односи се на Напуљ и Сицилију), Јерусалима, Наваре, Гранаде, Толеда, Валенсије, Галиције, Мајорке, Севиље, Сардиније, Кордобе, Корсеге, Мурсије, Менорке, Хаена, Алгарвеса, Алжира, Гибралтара, Канарских острва, Источних и Западних Индија, острва и копна океана. Носио је и титуле Надвојводе од Аустрије, Војводе од Бургундије, рабантеа, Милана, Атине и Неопатрије, те Гроф од Хабзбурга, Фландрије, Тирола, Русијона и Барселоне.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Европске краљевине