Повежи се
На врх

Милош Обреновић ипак био веран Русији

За биографе Милоша Обреновића, најзагонетнији су мотиви његовог путовања у далеку Русију усред велике зиме, у неудобним коњским кочијама и у време таласа опште револуције у Европи 1848. године.

Мистично ,,ходочашће“

Поједини историчари писали су о Милошевом боравку у Румунији (Влашкој), Аустрији, Немачкој и другим дестинацијама за време емиграције, али их је мање интересовао његов пут у Русију, вероватно због тога што је у последњим годинама његове владавине дошло до озбиљних размимоилажења између њега и руске дипломатије. За његове биографе вероватно је најзагонетније било то што се бивши кнез, који више није имао никаквих обавеза према Русији, нити је шта очекивао од ње, запутио под теретом година на далек пут, усред јаке зиме.

На тај пут одлучио се у време тешке политичке и социјалне кризе у Европи, изазване револуцијом 1848, у којој је руски цар Николај I био веома ангажован, сламајући својом војском побуну у Мађарској. Како потврђују историјски извори, у Милошу није била угашена љубав према великој словенској земљи, која је у њему букнула још у време Првог српског устанка и због које је имао неприлика, пошто се заједно са истакнутим српским старешинама – Миленком Стојковићем, Петром Добрњцем, Јаковом Ненадовићем и другима залагао за чвршће и трајније везе са Русијом, које су почеле да се тање и кидају под утицајем извесних, аустрофилски настројених устаничких првака блиских Карађорђу.

Приликом краткотрајног пријатељства са конзулом Џорџом Лојдом Хоџисом, када је био изманипулисан лажним обећањима да ће Велика Британија бранити српске интересе у свету, Милош је лакомислено почео да се удаљава од Петрограда.Заведен британским претензијама, у дубини душе је ипак сачувао осећај блискости са Русијом, али у исто време и грижу савест што се некоректно понео према земљи која је била покровитељ српског народа. То је најбоље исказао у изјави коју је дао шефу београдске полиције крајем 1838, у којој је навео да га је Хоџис осрамотио пред целом Европом и преварио обећањима да ће га његова држава заштитити, а у ствари она није имала стварну намеру да то  и учини.

Између ,,две ватре“

У лето 1837, Хоџис је био веома отворен и саопштио је Милошу да:“Енглеска никада неће допустити да се ниједна држава меша у унутрашњу политику Србије и да се британска влада никада неће одрећи заштите његове земље“. Ове речи су несумњиво пријале Милошу и уливале му наду да ће једна моћна држава стати иза њега и да ће га ослободити све већег притиска Русије, која је тражила да либерализује режим и уведе правни поредак у земљи. Истовремено су се у њему родиле и сумње да ли једна тако далека земља, која до тада није имала никаквих веза и односа са Србијом, може то да учини. Зато је послао Куниберта да британском конзулу пренесе то скептично питање. Милошев лекар је после неколико дана донео следећи Хоџисов одговор: „Енглеска је спремна да призна Србији сва њена политичка права и да не допусти ни Русији, ни којој другој земљи да се меша у њене унутрашње послове, ни да јој намеће систем управе који не одговара српским интересима.“

Џорџ Лојд Хоџис, фото: Википедија

А начин на који би Велика Британија натерала друге да се поштује њен глас, Хоџис је објаснио тврдњом да је „његова земља толико пута указивала помоћ и удаљенијим покрајинама, него што је Србија. Довољан је само њен велики утицај у свету, да у свако време може притећи у помоћ као велика сила. Једини услов, под којим енглеска влада обећава своју потпору Милошу је да кнез мора остати веран оним обавезама које га везују са отоманском царевином; да чува интересе Високе порте, као своје, и да сматра да му је сваки онај непријатељ који жели да посредно или непосредно зада ударац целини или независности те царевине“.

Милоша је пренула последња реченица из конзулове поруке, јер због свог недовољног познавања међународне ситуације, није знао да Велика Британија већ одавно штити интересе Турске! Да је био мало боље информисан, знао би да је од краја XVIII века Британија чврсто стајала иза Отоманског царства гледајући у њему снажну брану за спречавање продора Русије на топла мора преко Босфора.

Енглеска заступала турске интересе

Учестали и присни контакти са Хоџисом у Крагујевцу и Палмерстонове поруке, увукле су српског кнеза у вртлог високе политике и у зачарани круг светске дипломатије. У настојању да сачува апсолутну власт бацио се у загрљај британске политике, очекујући да га Лондон заштити од све моћније опозиције и све већег утицаја Русије на прилике у земљи. У страху за личну позицију и под утицајем британских обећања, почео се удаљавати од Русије, стављајући Србију на опасну клацкалицу сукобљених интереса великих сила.Према записима руског историчара, Нила Попова, четворица српских опозиционара, Тома Вучић Перишић, Јеврем Обреновић, Стојан Симић и Ђорђе Протић, увидели су претећу опасност од овакве дипломатије и тајно гарантовали Русији поверење коју је имала код српског народа, штитећи националне интересе.

Покајничка турнеја

Дакле, Милош је из љубави према Русији, која се и поред међусобних неспоразума није угасила у њему, кренуо крајем 1848. у Петроград. Колико је био фасциниран руском престоницом, као и Москвом и Кијевом, како по његовим речима није могао да се нагледа лепоте и величине Русије, говори податак да је тамо остао пуних седам месеци. Био је обрадован што су на двору и у влади заборавили на некадашње несугласице и дочекали га најсрдачније. Прво се сусрео са вицеканцеларом и министром иностраних послова, грофом Карлом Васиљевичем Неселродом, с којим је у време свога кнежевања разменио десетине писама и порука, а сада се први пут с њим сусрео. Разговор са Неселродом протекао је врло срдачно и отворено. Руски министар, који је био добро упознат са револуционарним врењем у Европи, саветовао је Милошa да избегава давање изјава и да се не упушта у политичка изјашњавања када се врати у Беч, јер је то у нестабилним политичким приликама веома ризично. Затим је уследио сусрет са царем Николајем I и царском породицом. Милош је био дирнут пријемом који му је приређен. Цар је био добро упознат са приликама у Србији, као и онима у време Милошеве владавине и проблемима који су пратили власт тадашњег српског кнеза, Александра Карађорђевића.

Руско гостопримство упркос свему

Карл Неселрод, фото: www.brdn.ru

Почаст бившем срском владару су током боравка у Русији, указали највиши руски званичници – министар војске, генерал Чернишев, министар двора Кисељев, губернатор Москве, гроф Загревски, губернатор Кијева, Бибиков, као и један од најближих царевих сарадника, кнез Менчиков и други. Уз царске ађутанте обилазио је војне јединице, школе, културне установе, музеје, позоришта…

У својим мемоарима, које је за штампу приредио Милан Милићевић, Милош овако коментарише дочек у двору и у високом петроградском друштву: „Цар ме врло лепо прими. Други дан чинио сам визиту царици и другим члановима царске фамилије. Особито ме је царица врло милостиво дочекала и примила. После сам свим министрима и магнатима чинио посете и свуда сам приман на најбољи начин. А и они су мене посећивали и у сваком сусрету љубазно се са мном опходили.“

Верност до смрти

Као човек рођен и васпитан на Балкану, где су конфесионалне разлике биле узрок многих тешкоћа и конфликата, Милош је био изненађен када је видео да велика верска толеранција влада у Русији и у мемоарима забележио: „Видео сам како је цар даровао три капеле, од три верска закона, како се сваки по свом закону Богу моли и службу Божију служи. Овде видим да цар не разликује ко је које вере (православне, мухамеданске, католичке) него сваком допушта по свом закону молити се. Само верност и постојаност од свога народа захтева. Зато се овај цар и може звати великим као што је велика и Русија.“

Милош се у току последње две године на власти сконцентрисао на отклањање унутрашњих проблема, пре свега решавање економског и социјалног положаја сељака, као и постизање договора и споразума са Портом у вези са исељавањем турског становништва из Србије, тако да није имао ни времена ни снаге да се бави спољном политиком, укључујући односе са Русијом. А ту земљу је задржао у срцу и у мислима све до краја живота. Неколико месеци пред смрт, поводом високог одликовања, „Белог орла“ које је добио од новог цара Александра II, Милош је поручио руском конзулу: „Како у срећи, тако и у несрећи, у туђинству и у домовини, ја сам увек био одан руском цару; та осећања нису се ни мало изменила и ја ћу остати њима веран до моје смрти.“

Извор: Новости

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја