Повежи се
На врх

Кумство краља и породице из народа

У селу Закута надомак Краљева, у кутку скривеном од очију света, открили смо део значајне животне приче скромних, ,“малих“ људи великог срца, потомака српских великана, нажалост, готово избрисане са историјске мапе Србије гумицом заборава. Трагови прошлости и минулих времена довели су нас до дирљиве слике на паноу садашњости и потресне судбине породица и њихових задужбина, које су преживеле близак сусрет са деструктивним режимом након пада Краљевине.

Закућани

Поглед на село Закута из виле породице Којић

У рашкој области и даље тиња вековно огњиште Којићa. Породично стабло води корене од Васојевића из области од Плава до Старог Колашина, а оставили су трагове и у Пећи, Доњој Гружи, у месту Закути. Родоначелник, Сава Којић је 1760. дошао у Гружу. У Закути и околини има доста Којића, потомака Које Петровића, писара, а аутор породичног стабла је чувени архитекта, Бранислав Којић, један од оснивача модерне, који је пројектовао вилу Драгутина Којића у Закути, зграду банке у Крагујевцу, павиљон Цвијета Зузорић у Београду, општу болницу на Врачару, палату листа „Време“, данашње „Борбе“ и више од сто стамбених вила и објеката широм земље.

Веза са старим завичајем никада није прекинута

Сретен Којић, учен човек, стуб  породице и дома Којића средином 19. века, један је од њених најистакнутијих чланова. По одласку Томе Вучића Перишића са политичке сцене, Сретен је преузео улогу народног трибуна и уставобранитеља. Био је један од оснивача Народне радикалне странке. После Тимочке буне присиљен је да емигрира и прелази у Швајцарску, где живи заједно са краљем Петром Карађорђевићем, сином тадашњег кнеза, Александра Карађорђевића. Петар је живео крајње скромно, само од пензије резервног француског пуковника, јер је завршивши Сен – Сир академију, био у Легији странаца. Сретен и Петар су постали велики пријатељи у дијаспори, а Сретена је народ изабрао за посланика у Народној скупштини Србије и  као присталица породице Црног Ђорђија, борио се против аутократског режима Обреновића. Ово пријатељство је овековечено и кумовским односима. Прва железница кроз Србију је његова замисао, финансирали су је Италијани из флорентинске банкарске породице Монтичели. Сретен је оженио Терезу Монтичели и живели су у Шумадији, а она је узела православно име Даница и унела многе иновације у тадашњи живот и обичаје жена са села.

Драгутин Којић – министар у седам влада

Драгутин Којић

Њихов најстарији син, др Драгутин Којић, био је министар у седам влада у периоду 1919-1929. Доктор права, гружански четник, заслужан за изградњу великог броја путева, пруга, мостова у Србији, оснивач градске полиције у  Крагујевцу, ктитор школа и цркава (основне школе и цркве преподобне Мати Ангелине у Закути), инвеститор, један од доносилаца Сретењског устава, што га је сврстало у ранг најутицајнијих људи свог времена. Са оцем је 1908. основао Крагујевачку окружну банку. Драгутин је важио за хероја са Цера, Солунског фронта, био носилац Карађорђеве звезде, Обилићеве медаље, највишег француског одликовања Легије части – Белог орла с мачевима, британског Ордена краља Ђорђа. У Пашићевој влади  био је министар трговине и индустрије, министар саобраћаја и напослетку, министар шума и руда. Близак и лојалан Карађорђевићима, у  влади краља Петра постављен је на функцију министра правде, а затим и просвете Краљевине Југославије. Школа у Закути, чији је био финансијер, 1933. добила је предлог новог имена – ОШ „Краљ Александар ослободитељ и ујединитељ“. Умро је 1941.

Доношење Сретењског устава

Др Милутин Којић, његов брат и лекар по струци, био је једини члан породице са мушким потомством. Његова супруга, ћерка и син, трагично су страдали у Босни, опљачкани и заклани од руке усташа, а старијег сина Милутина Којића, Сретена Којића Пуру, убили су комунисти 1945. године и тиме је мушка линија угашена. Историчар Дејан Обрадовић, све до своје смрти, бавио се породицом Којић указујући на њихов значај и допринос српској историји.

Реституција окупља породицу

Тренутак светлости обасјао је Закуту, када је, након дуго времена, покренут  поступак реституције. Овај процес повезао је преостале чланове породице широм земље  и света и окупио их око племените идеје – да заједничким снагама очувају традицију и успомене. Сви постојећи потомци су су показали интересовање и вољу за овакав подухват, како држава опет не би узела свој део, за сада је ангажовано 35 чланова по овом питању. Од многобројних добара која су им бесправно одузета, за сада су добили само решење за повратак виле у Закути и као власници су однедавно уписани у катастар, али држава не жели да надокнади штету, него се објекат враћа у виђеном, тј. руинираном стању. Поновни власници овог велелепног здања, волели би да се оно обнови, рестаурира и поново добије неки смисао и сврху. Упитан зашто гради толику кућу кад нема потомство, Драгутин је својевремено одговорио да је гради са жељом да Којића кућа остане у знак сећања. На имању крај виле, Драгутин је држао липицанере, поклон пријатељства од Дунђерског. Са тим липицанерима је поносно путовао у Скупштину за Београд.

Вила Којића у Закути

Потомци Василија Којића из Закуте, трговца, који је имао двојицу синова, Сретена и Теофила, данас воде битку за очување и повратак угледа и породичне заоставштине. Теофил Којић је умро 1915, иза себе оставивши сина јединца који је настрадао и пет ћерки, а садашњи наследници лозе су потомци тих пет ћерки. Најпре се отпочело са рехабилитацијом Сретена млађег Којића. Драгутин није имао потомство. Сретен и Драгутин су сахрањени у Закути у породичној капели. Милутин је имао синове Бошка, Сретена млађег и Наду. Млађи је приступио четницима, био официр Југословенске армије, завршио Војну академију и ликвидиран је од комуниста. Смртна пресуда пронађена у Архиву сведочи о томе да су  Сретена погубили са 24 године са још двојицом, зато што су, наводно, ударили 30 батина Драгољубу Илићу из Липнице, оцу Милована Илића Минимакса. Банка у Крагујевцу, чији су Којићи били већински акционари, доживела је крах због освете Илића, што доказује сачувана документација 1908 – 1941, записник из банке, у којем се наводе да су службеници пронерверили новац у износу од 50.000 динара, а један од њих је био из породице Илић. Ликвидирана је и цела Сретенова породица у циљу одмазде. Како су по тадашњем закону потомци женских наследника искључени из наследства, имање је припало држави. Програмом реституције враћају се одузета права свим потомцима. Један од њих, Анамарија Павловић из Крагујевца, потомак Живане Којић, Теофилове ћерке, посвећена је овој теми и један од бораца за исправљање историјске неправде. Велику подршку има и од осталих чланова породице, нарочито од брата, Дејана Марића, потомка Душанке Петровић рођ. Којић, који је покренуо иницијативу у изношењу целокупне истине на видело.

Дејан Марић, поред макете бурета у ком је његов предак Сретен Којић превезао Краља Петра из Мркоњић града, а која се налази у Кремни, у Спомен-кући породице Тарабић

Пуковник Василије Аксентијевић из Крагујевца и његов рођени брат, генерал Милан Аксентијевић који живи у Словенији, потомци су Даринке Којић. Василије је једини преживели који чува сећања на вилу из детињства : „Увек кад бих у њу ушао, нисам знао да изађем напоље“, присећа се са осмехом сете на лицу. Бранислав Којић, архитекта, син брата од стрица Сретена Којића, пројектовао је зграду банке и вилу. На Косову у Пећи имају још једно имање под 150 хектара шуме које није предмет реституције, а земљиште у Крагујевцу на ком су никле касарна и стамбене зграде, неће им бити враћено, евeнтуално у виду обвезница.

Кумство краља Петра и Сретена Којића

Василије Аксентијевић, према причи тетке, Загорке Којић Пауновић, рођене 1915, потврђује да су се окумили са Карађорђевићима након што је Сретен помогао Петру Карађорђевићу да пређе из Мркоњића из Босне у Србију, превезавши га у воловским колима у бурету покривеном  шашом од кукурузовине. Буре се налази на имању Тарабића. Један од бајонета турских цариника се приликом граничне контроле забио у краља Петра и он је обрисао крв са бајонета како се не би одао, након чега су склопили кумство око 1903. године. На вратима која су даровали Карађорђевићи Којићима, биле су иконе, али ни то није спречило њихову крађу. Сасвим слулчајно их је препознао стари пуковник на београдском бувљаку и враћена су у вилу.

Трагичан прогон породице привржене краљу

Василије Аксентијевић

– Ја сам дошао после 60 година из Словеније, оца вероучитеља су нам стрељали Немци и Срби и после рата смо смештени у дом за ратну сирочад. У Крагујевцу су стрељали осам свештеника, међу којима и мог оца. Марисав Петровић из Лапова који је издао наредбу за погубљење код Чомића виле, побегао је у Америку где је живео 90 година не сносећи одговорност за злочине које је починио. Дуго сам размишљао о очевој пресуди и схватио да је била неминоовна јер је проповедао да једино Руси, као братски народ по вери, могу да нам помогну у тешким тренуцима. Исповест људи који су преживели стрељање, описује опело које су сами себи држали пред смрт. Каква би била моја каријера као пуковника, чији је ујак министар, други генерал, да смо остали у Краљевини какав би нам био живот? Све што је било од интелектуалне елите су комунисти немилице побили – официре, школоване људе – размишља наглас Василије, загледан у рушевине прошлости.

Цела породица је сагласна са идејом да се хитно уложи у обнову виле не би ли се спречило њено даље пропадање и свесни су да је то је велика инвестиција, али пропаст оваквих споменика културне баштине је на штету целе државе, њене културе и историје. Има ли ичег узвишенијег и племенитијег од очувања културних тековина, темеља на којима почива изградња целокуног друштвеног живота једног народа?

Н.Е.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Записи