Повежи се
На врх

Круна краља Петра I Карађорђевића

„Ви сте ме господо, натерали да изнесем главу са српске земље и кренули у изгнанство, што ми је најтеже у животу. Пристао сам на то само зато да би са народом и војском поделио натежу патњу. Али нећу и круну да носим у ранцу као конзерву. Нека је у Призрену, граду наше највеће славе, а сада највеће несреће…“

Овим речима је краљ Петар I Карађорђевић „заледио“ своје пратиоце, тада већ регента , а касније краља Александра и остале врховнике приликом повлачења у Првом светском рату. Био је  новембар 1915. године, а  Призрен је био последњи већи град пред полазак краља, војске и народа на пут преко планинских врлети Албаније, касније познатији и као албанска голгота. У саборном храму Светог Ђорђа била је и последња служба пред полазак, а краљ Петар, омиљени народни „чика Пера“, иако и тада болестан,  престајао је целу службу.

Благо под црквеном катедром

Према записима у књизи  „Девестопетнаеста“, коју је написао чувени Бранислав Нушић, круна је тада закопана у Призенској богословији.

 – Испод катедре подигнуте су даске од пода. Пажљиво, да се не види траг. Била је ноћ, да нико не види. Секретар, краљев, и пуковници су се презнојавали. Колико ће, овде, почивати симбол државе? Да ли ће они претећи да је врате светлости и слободи, или ће то учинити они који долазе после њих? Краљевић Александар, коме је стари краљ поверио бригу о народу и држави,  чекао је горе, изнад учионице да му јаве када посао буде готов… Готово је – јавили су му. Минула је поноћ. Војска и народ сутрадан су кренули. Стари краљ Петар се одупирао да пође из Призрена. Говорио је: „Нико не може да натера једног краља да напусти своју краљевину. Пустите ме да умрем на вратима Србије“.

На краљевом кревету спавао будући патријарх

После четири дана, ипак је пошао. Осим круне, према предању, у Призрену је остао и краљев гвоздени кревет, све до 1999. године. На њему је спавао, тада владика Рашко-призренски, а потом Патријарх српски, господин Павле.

– За време Првог светског рата била је закопана у Богословији у Призрену, јер су туда при повлачењу прошли краљ, влада, регент и остали званичници. Тај део постао је бугарска окупациона зона, али круна никад није откривена. А за време Другог светског рата била је похрањена у манастиру Жича, уз остале краљевске инсигније, попут жезла и плашта, односно огртача од венецијанске кадифе опточеног хермелиновим крзном. Претпоставља се да је и тамо била закопана, јер је део око Жиче и Краљева био поприште жестоких борби по избијању устанка против немачког окупатора –  изјавио је Небојша Дамњановић, кустос саветник у Историјском музеју Србије.

У новијој српској историји, краљевском круном је крунисан само краљ Петар I Карађорђевић, а то је и једина сачувана круна српских владара, која се данас налази у Историјском музеју Србије. Оне немањићке нестале су за време вишевековне власти Отоманске империје, а како су изгледале може се видети само на фрескама у средњевоковним црквама при манастирима.

Карађорђев топ, фото: www.panoramio.com

Круна изливена од Карађорђевог топа

Круна је изливена од бронзе са ручке Карађорђевог топа, заплењеног од Турака у Првом српском устанку. Осим бронзе, круна има позлату, емајл и синтетичко драго камење.  Краљ Петар је тражио да се круна  излије од

Карађорђевог топа, са циљем да се успостави веза између симбола државности и оруђа којим је та државност стечена, док је сам материјал указивао на скромне, сељачко-војничке корене династије. Круна је  израђена у радионици браће Андреа и Жака Фализа у Паризу, а освештана је дан пре крунисања у Саборној цркви у Београду.

Крунисање  краља Петра је обављено 21. септембра 1904. године, о чему постоји и документарни филм „Крунисање краља Петра I“, који данас представља важан историјски документ.

Наследници краља Петра I, краљеви Александар I и Петар II, нису крунисани приликом ступања на престо, већ су по аутоматизму, проистеклом из права о наслеђивању, само преузели инсигније краља. Осим у време Првог светског рата, када се три године налазила у Призренској богословији, круна је до 1941. била  изложена у Дворској капели Краљевског двора Карађорђевића у Београду. После Другог светског рата налазила се најпре у Народном музеју у Београду, потом у Музеју Првог српског устанка да би  дуго стајала у депоу Народне банке Србије. Од 2005. године се налази у власништву Историјског музеја Србије.

Синиша Костић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Записи