Повежи се
На врх

Краљ Петар II – Под теретом злата које је сијало другима

Широк спектар владарских и људских врлина красио је једног од великана српске историје, краља Петра II Карађорђевића, који је стоички понео бреме круне спрам тешких тренутака за Краљевину и неправедне оптужбе за дела која није починио, између осталог, за проневеру народног блага Краљевине Југославије.

Петар II Карађорђевић био је први син краља Александра и краљице Марије, а последњи краљ Краљевине Југославије.

Разрешена мистерија нестанка злата

Краљ Петар Други Карађорђевић

Након атентата на Краља Александра у Марсеју 1934. године, власт је припала намесништву на челу са Павлом Карађорђевићем, а чланови су били и Иво Перовић и Раденко Станковић. Након извршеног војног пуча на кнеза Павла и владу Цветковић-Мачек због доношења одлуке о приступању Југославије Тројном пакту, Петар је проглашен пунолетним. Убрзо након инвазије сила Осовине, малолетни краљ Петар је изгнан одлуком југословенске уставотворне скупштине 29. новембра 1945. године у САД.

Лаж кројена по мери узурпатора

За његову личност везују се гласине о проневери народног злата. Ову лаж кројену 75 година, демантовали су Душан Бабац и Александар Огњевић, аутори књиге „Тајне краљевског блага“, који у њој откривају сасвим другачију, аргументовану и веродостојну верзију судбине злата. Након вишегодишњег истраживања историјских архива, аутори су дошли до нових сазнања о томе колико је заиста злата пренето у процесу евакуације, где је завршило и у којој мери су на његов нестанак утицали Немци, Италијани, Американци, Озна и Удба, као и шта се десило са драгоценостима сакривеним у једној од највећих српских светиња, манастиру Острог.

– Краљ Петар није украо народно злато и није живео богато у емиграцији. Један грам злата није разменио! Ту причу су систематски послератних година протурали противници монархије и, као мантру, пренели је на своје потомке – открива  Душан Бабац у разговору за „Вечерње новости“. Краљевина Југославија дочекала је Други светски рат са стабилним резервама и непосредно пре ратних сукоба плански је настојала да сачува новац и злато и склони их на сигурно. Ипак, током повлачења према Црној Гори, морала је да спали велике емисије новчаница, како новац не би дошао у руке окупатора. И то је била јединствена мера у историји монетарне политике једне државе, наводи Бабац.

Пљачка краљевске и државне имовине

књига „Тајне краљевског блага“, књижара Сигма

Према речима аутора, сва имовина која није била у краљевој пратњи „разграбљена је у јеку окупаторске, а затим организоване државне пљачке и отимачине“. Држава је конфисковала имовину краљевске породице под изговором очувања културно-историјског знамења, а део тог блага данас се чува у Музејима, док је одређени део неадекватно архивиран и још увек сакривен од очију јавности. Познато је да припадници краљевске породице у изгнанству нису живели у благостању и изобиљу, већ изузетно скромно, распродајући у тешким временима приватне драгоцености.

Странице књиге „Тајне краљевског блага“, доносе нам много нових и интересантних података, који расветљавају спорне догађаје, између осталог и следеће информације:

– Од 204 сандука злата филијале Народне банке у Ужицу, Италијани су 1941. запленили 179 са 8.393 килограма чистог злата. – Од преосталих 25 сандука, Немци су из манастира Острог узели четири, осам је понела влада, пет Генералитет, један је у украден, а пет је отела Озна после рата. После капитулације Италије, Немци су запленили и југословенско злато које је било код њих. Америчке трупе су га 1945. пронашле и одузеле, а после Лондонског споразума враћено је Италији, која је вратила Југославији целокупно заплењено злато на основу Уговора о миру.

Италија је вратила 8.393 килограма, од Немачке је добијено 2.172,87, тако да је Народна банка реституисала 10.526,87 килограма монетарног злата – објашњавају аутори. Ако се изузме злато у Лондонској банци, око 11.000 килограма, као и оно које је Народна банка продала за девизе, око 20.000, Југославија је код Федералних резерви у Њујорку имала 41.666 килограма чистог злата. После ослобођења, из Њујорка није враћено злато у целости.

Југославија је за доба социјализма потписала споразуме са другим земљама о обештећењу за национализовану имовину страних држављана у земљи, а САД су инсистирале на исплати баснословне суме на коју је процењена национализована имовина Американаца. Тај износ је драстично премашио процену домаћих власти и износио је 15.649,22 килограма, а остатак од 26 хиљада килограма транспортован је делом у Швајцарску, делом у трезор НБЈ.

Владе у избеглиштву – генерала Симовића, Слободана Јовановића, Милоша Трифуновића, Божидара Пурића и Ивана Шубашића, према подацима до којих су дошли Огњевић и Бабац, потрошиле су око 28 милиона долара. Од тог новца, краљ Петар је током рата добијао годишњу апанажу од 30.000 фунти, краљица Марија 43.680, а краљевићи Томислав и Андреј по 12.000 фунти.

Невин, а на оптуженичкој клупи

Краљ ,,издајник“ је био малолетан и неискусан у време када се на њега обрушио комунистички систем у Србији и неетички је коментарисати потезе које је могао да преузме под таквим околностима. Са аспекта детета, наследника престола, нашао се у веома ризичној ситуацији, зато је  Слободан Јовановић, политичар, апеловао да краљ са владом по хитном поступку напустити земљу.

– Краљ Петар је намеравао да се врати у Југославију  и борећи се на челу српске војске, одбрани част породице. Од тога није одустао ни када је та жеља постала скоро нереална. Када је први пут од британске владе тражио да се врати у домовину, наишао је на отпор, а покушај бекства авионом, завршио се неславно – хапшењем официра који су га подржали – објашњава Бабац, указујући на тешкоће са којима се сусретао млади краљ.

Потрага за „украденим“ благом коначно је завршена, а његову мапу отриће нам занимљиве одреднице из монографије Душана Бапца и Александра Огњевића.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Новости