Повежи се
На врх

Краљ који није стигао да влада

Трагична судбина великог наследника српског трона, који никада није постао краљ. Протеран из своје земље, одбачен од свог народа за који би, безмало, и живот дао. Краљ Петар II Карађорђевић.

Син Александра, унук Петра, несуђени велики владар, тако се најкраће може описати Краљ Петар II. Принуђен да одрасте пре времена, са непуних 18 година постао је краљ. Свест младог човека не може такву тежину да понесе, али када дужност зове – онда се, кажу, мора. Цео живот је носио крст издајника, не својом кривицом, већ похлепом других, који су га из рођене земље истерали.

Енглески ђак – српски „Соко“

Рођен је као први син Краља Александра и Краљице Марије, румунске принцезе,  у Београду, давне 1923. године. Како је династијама било традиционално да се родбински и кумовски повезују, крштени кум му је био Џорџ V, Краљ Велике Британије, човек чија империја је била она у којој „Сунце не залази“ (На врхунцу своје моћи за Британску империју важило је правило да је то „империја у којој сунце никада не залази“, јер је у свако доба дана барем у једном њеном делу сијало сунце). Уједно, Џорџ је био и његов рођак по мајци. Образовање је увек било кључан део одрастања једног монарха и морало је бити беспрекорно, те је Петар похађао елитну школу у  Енглеској. Оданде је морао да се врати због трагичног убиства оца, када постаје млади краљевић. Након тога је школован на двору и био члан соколских удружења. Тешки дани надвили су се над земљом, политичка ситуација заоштравала се сваким даном. Деструктивна идеологија нацистичке Немачке приближавала се Краљевини Југославији.

Тројни пакт, па војни пуч

Анексијом Аустрије, 1938. године, подељена је и граница. Тадашња влада Драгише Цветковића није имала чврст став по питању савезништва са Немачком или са Британијом и Француском. Напослетку су се одлучили за погубну опцију и 25. марта 1941. Године у Бечу потписали приступ Тројном пакту. Два дана касније се, предвођен Генералом Симовићем, догодио војни пуч. Млади краљ, ни крив ни дужан, нашао се у средишту овог сукоба. Проглашен је пунолетним и коришћен као „средство за управљање“. Још увек неискусан и неприпремљен за такав подухват, није се ни снашао. Воље није мањкало, али зрелости, дакако, јесте.

Априлски рат је окончан трагично, поразом Краљевине и капитулацијом. Краљ је, на наговор тадашње владе, напустио земљу преко аеродорма у Никшићу. То је последњи пут да је Краљ Петар видео своју родну земљу. За живота се више никада неће вратити. Са собом није понео готово ништа, а камоли силно благо о ком се прича у народу. Познато је да је око 16 сандука са златом остало у земљи, од којих се данас зна садржај само једног, док се остали воде као нестали.

Краљ без отаџбине

Млади краљ прво долази у Атину, па у Јерусалим, а напослетку у Каиро. Нигде није имао кућу. У јуну исте године долази у Лондон где је дочекан као прави монарх. Ту ће се срести са својим кумом, Краљем Џорџом VI и направити, како се касније испоставило и трајно, седиште Владе Краљевине Југославије. Ту се наставио утицај старијих на њега. Због своје младости, Краљ Петар II никада није имао ауторитет, те су њиме лако могли да манипулишу чланови владе. Као искусни војници и политичари, наметали су му свој утицај, понекад и не за добро самог краља. У то време младог Петра задесиле су две спорне ситуације – венчање  и именовање предводником борбе против фашиста. Против његовог венчања су били скоро сви, са оправдањем да „то није паметно чинити у време рата“. Међутим, краљ је био упоран да се ожени грчком принцезом Александром. Због тога је дошао у сукоб и са својом мајком Маријом. Али, напослетку се ипак венчао са Принцезом Александром – у марту 1944. године. Александра ће постати прва и једина Краљица Југославије која никада није крочила на територију своје краљевине.

Смена „Ђенерала“

Друга спорна ствар била је смена Драгољуба Михаиловића са места команданта борбе против окупатора. Представници Владе Краљевине Југославије и Винстон Черчил су били „опчињени“ напретком Јосипа Броза и наговарали су Краља да смени Михаиловића. Под притиском је попустио и на крају направио тај потез, који се испоставио погрешним, будући да је управо Броз онемогућио његов повратак у Србију. Суштина је да је краљу мањкало способности да суверено води државу, али му љубави према народу никада није фалило. Био је убеђен да му је Броз савезник и да ће ратовати за њега, али се грдно преварио. Јосип Броз је припадао црвеној фракцији, истој оној коју је његов отац забранио још давне 1920. године. Сам Тито је више пута привођен и утамничен, са неколицином својих сабораца. Поучен искуствима из затворских тамница, схватио је да он мора да постане тај који ће имати апсолутну власт. Као контраобавештајац, по потреби је сарађивао и са фашистима, и са комунистима, а сада је кројио судбину једног народа. Свануо је и тај дан – ослобођење Београда. Како су Совјети били у продору још од битке за Стаљинград, није чудило што су баш они умарширали у Београд. Њихов „светац“ Стаљин, био је против свега што је краљевина представљала, као и против било које форме слободе и демократије. Потпомогнут таквим искривљеним вредностима, Броз је успео да преузме власт. Како преузимање власти није било лако, у Београд на преговоре долази председник Краљевске владе у емиграцији, Иван Шубашић. Он у новембру 1944. године преговара са Титом око форме власти у Југославији, где су се договорили о одржавању референдума о стварању републике или поновном успостављању краљевине. Броз је ту ставио и свој ултиматум – да се краљ не може враћати у земљу пре него што се заврши референдум, а да га може представљати намесништво сачињено од по једног Србина, Хрвата и Словенца.

Звук републике у дну гласачке кутије

Привремена влада у Београду формирана је од комуниста и краљевих представника. У први мах, Краљ Петар се није слагао са тим одлукама и сменио је Шубашића 1945. године. Велике силе су биле подељене по питању признавања споразума. Америка је одлучно била против. То је, пре свега, било због председника Трумана, који је од свог претходника Рузвелта наследио мржњу према Стаљину, а Броз је виђен као Стаљинова марионета. Наравно, СССР је потпуно био уз свог тадашњег пријатеља. Британија је била дволична. Черчил, „направивши се Енглез“, прихватио је то као неко изненађење. Сагледавши свој интерес, одлучили су да изврше притисак на нејаког краља да призна споразум, што је на крају и учинио. Повратка није било, као ни ничег доброг. Чувени рефереднум је одржан у новемрбу 1945. године. Систем гласања био је убацивањем куглица у кутију. Куглице које су за краљевину биле су обложене металом, те би се оне чуле када падају у кутију, а затим би органи реда одстранили гласача са бирачког места и одвели га у непознатом правцу. Недемократско гласање завршило се како је и очекивано – 98 одсто народа подржало је стварање републике. Званично, Народна Федеративна Република Југославија је проглашена 29. новембра 1945. године. „Гвоздена завеса“ спуштена је на Краљевину Југославију и тамо је и остала. Никада се није подигла, заувек, Југославија је остала појам недемократизма, комунизма и синоним за нешто лоше, што она на почетку није била.  „Дволична лисица“ је успела да надмудри „младог сокола“.

Државни непријатељ по рођењу

 

Краљ Петар остао је у Лондону, без круне која му је рођењем намењена. У јулу, 1945. Године, родио му се син – Александар.  Он ће са свега три месеца бити проглашен државним непријатељем број 3, одмах иза свог оца и мајке. Још једна бесмисленост Брозове власти. После губитка круне, Краљ Петар је остао политички активан. Његова активност сводила се на рад са емиграцијом, јер у своју земљу није могао да оде. Последње године живота провео је у Америци, где је тешко оболео. Лечен је од цирозе јетре, имао је чак и неуспелу трансплантацију. Умро је трећег дана новембра 1970. године, са свега 47 година. Премлад за смрт, престар за живот, лутао је по свету у потрази са војим „парчем неба“ које су му узели. Сахрањен је у Либертвилу и доскора је био једина крунисана српска глава која почива на територији САД. Не тако давне, 2013. године, вратио се кући. Уприличена му је државна сахрана и стављен је у крипту где и припада, на Опленцу. Иако мртав, ипак се вратио у своју земљу, која је прошла кроз невиђену патњу од последњег пута када је он боравио у њој.

Краљ нам је донео фантастичне победе, а Република борбу за опстанак. Краља смо имали, али смо допустили да он буквално иструне у далекој земљи.

Његов син је данас у Србији.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја