Повежи се
На врх

Контроверзе Априлског рата

На седници Крунског савета 6. марта, 1941.године, донета је одлука о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.

Тада су Нишлија, Драгиша Цветковић и Александар Цинцар Марковић званично објавили детаље преговора са Немцима.

Пропали пакт

Под притиском сила фашизма, Краљевина Југославија је 25. марта 1941.године приступила савезу Немачке, Италије и Јапана (Тројном пакту) потписавши Бечки протокол.У аустријском дворцу Белеведере, у жутој дворани, по одлуци Крунског савета  25. марта 1941.године, Драгиша Цветковић и Александар Цинцар Марковић потписали су  протокол, односно, уговор  и тако је Краљевина Југославија  постигла своју војну неутралност, али  је самим тим и делимично приступила  Тројном пакту сила Осовине.

У посебним нотама које су потписали министар иностраних послова Немачке Рибентроп и министар иностраних послова Италије Ћано, потврдили су да поштују сувереност и територијални интегритет Југославије.Утврђено је и да се неће постављати никакав захтев  за војну помоћ, да Силе осовина за време рата неће Југославији подносити захтев за одобравање пролаза трупа или транспорта преко југословенске територије, да ће при новом одређивању граница на Балкану водити рачуна о интересу Југославије када је у питању територијална веза са Егејским морем и проширивањем њеног суверенитета на град и луку Солун. Договорено је да се ове одлуке чувају у строгој тајности.

,,Кад устане кука и мотика“

Кнез Павле Карађорђевић и влада Цветковић–Мачек су сматрали да ће Југославија тако очувати свој положај. Догађаји који су уследили су то и оправдали. Два дана касније, 27.марта, одиграо се војниудар (који је за последицу имао рат).

На хиљаде људи демонстрирало је улицама Краљевине Југославије узвикујући  пароле: ,,БОЉЕ  РАТ НЕГО  ПАКТ ! БОЉЕ  ГРОБ  НЕГО  РОБ !“

Клицало се и “Хоћемо савез са Русијом“, “Совјетска Русија“, која је тада била у савезу са Хитлером и поштовала уговор о међсобном  ненепадању.

Против пакта била је Православна црква на челу са патријархом Гаврилом Дожићем.

Срушена је влада, похапшени министри, свргнуто Намесништво, а краљ Петар II Карађорђевић проглашен пунолетним, шест масеци пре свог осамнаестог рођендана.

Преврат 27. марта 1941. године који је извела завереничка група високих официра Југословенске војске на челу са бригадним генералом војног ваздухопловства, Боривојем Мирковићем и генералима повезаним са једним  делом   југословенске буржоазије и енглеском обавештајном службом, која је све то финансирала новцем са око 500.000 фунти (међу којима је било искрених и убеђених родољуба и антифашиста), била је у исто време и одраз револуционарног расположења  радничке класе, као и  свих осталих родољубивих демократских и антифашистички расположених снага. Енглези су тражили нови фронт како би се ослободили од непрестаних напада Немаца, што је најлакше било спровести у дело на Балкану.

Мотив Британаца да режирају ове догађаје најбоље илуструје савременик председника владе у Лондону, Лидл Харт, који је написао: „Черчил је постао велики само зато што је умео да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе, што је иначе црвена нит британске спољне политике.“

Лажна вест и ,,краљев“ говор  

Радио Београд је,27. марта 1941. ујутро, објавио једну необичну, важну и значајну вест – да је малолетни краљ Петар II збацио своје намеснике, узео власт y своје руке и мандат за састав владе поверио армијском генералу, Душану Симовићу.

Иако је последњих дана марта владало напето расположење и неизвесност, многи слушаоци су посумњали y истинитост ове вести. Ускоро, и они су престали да сумњају када су преко радија чули глас младога краља, Петра  II, како чита своју прокламацију.

Међутим, нити је краљ збацио своје намеснике, нити је узео власт y своје руке, нити је поверио мандат Симовићу,а најмање је читао на радију своју прокламацију. Све је то била лаж, превара, фалсификат, ретко дрска, гангстерски изведена мистификација од извесних лица, која су очајнички хтела, послуживши се недозвољено Краљевим идентитетом, преокрет у своју (комунистичку) корист.

Краљев говор преко радио Београда био је фалсификат и одржао га је капетан Јаков Јововић. Он је касније,у току рата, причао о том говору ипроклињао 27.март, као и све оне који су извели пуч.

Циљ не бира средства

Њихов циљ био је  да сруше закониту владу и узму власт y своје руке, да оповргну један међународни акт, који је наша влада морала да потпише како би избегла рат и сигурну катастрофу; да изазову Хитлера да нас нападне, али не y циљу да са њиме ратују, већ само да «маркирају рат», да га пусте да народу уђе y куће, запали им огњишта, а они као одговорни да седну y авионе носећи са собом народну  имовину и расипајући је по свету.

Лаж се проглашава истином, лудост мудрошћу, неваљалство врлином, а кукавичлук хероизмом. 27. март се славио као највећи национални празник. Образују се национална удружења под његовим именом, а

27. март  1941. био је можда и најцрњи дан у историји српског народа.

Према најновијим сазнањима одређену улогу имала је и КГБ преко Мустафе Голубића и Коминтерне. Догађаји 27. марта 1941. којима су срушене влада и Намесништво и изабрана нова влада с генералом Душаном Симовићем, прекинули су ланац Хитлеровог лаког покоравања европских држава и у демократском свету изазвали дивљење према народу који је раскинуо пакт и паролама  “Боље рат него пакт“ и “Боље гроб него роб“повратио своје “назови“ достојанство и почео исписивати нове странице савремене историје које ће се показати као доста лоше по наш народ.

Излазак из анонимности

Тај догађај, као и Априлски рат, извукао је Југославију из анонимности и на њу скренуо пажњу целокупне светске јавности.

„Срби су поново пронашли своју душу“, узвикнуо је сер Винстон Черчил, 27. марта негде око поднева, када му је посланик Кембел јавио да је пуч дефинитивно успео.

То усхићење Србима неће дуго трајати. Већ крајем исте године Ситон Вотсон, британски професор универзитета, изјавиће нешто друго: „Ми смо смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа.“

Мало људи је говорило да је то изазивање најјаче војске света и да је пораз неминован. Упркос свим сазнањима о неспремности Хрвата и свих мањина да се боре, о застарелости војне стратегије и технике, неоствареној мобилизацији, ипак се веровало у митску и ирационалну представу о српском војнику, непобедивом кад брани своју отаџбину.

Извршиоци пуча 27. марта 1941. године знали су врло добро да је цео народ био понесен осећањима, дакле срцем, против потписивања пакта, па су свесно искористили такво опште расположење да би извршили један чин чије су последице биле непогодне за Краљевину Југославију, а нарочито за мученички српски народ.

Комунистичком акцијом у манифестацијама и демонстрацијама 27. марта руководио је штаб у коме су се налазили Милован Ђилас, Раде Кончар, Светозар Вукмановић-Темпо и Цана Бабовић. На митинзима су говорили Лола Рибар, Рифат Бурџевић, Раде Кончар, Сима Милошевић, Ђорђе Јовановић, Владо Поповић и други.

Рат ушао на широм отворена врата

Одлука о нападу донета је 27. марта, по првим вестима из Београда, Адолф Хитлер је нагласио да је Југославија одувек била несигуран фактор, посебно Срби који су непријатељи Немаца. Због тога је одлучио да се Југославија разбије и војнички и као држава и да се на њу удари немилосрдном жестином и муњевитом брзином. Југословенска војска је била растројена и неспремна за борбу.

Као погрешном се показала одлука да се брани цела држава, јер војни врх није хтео да озваничи неспремност Хрвата.

У војсци су се налазили многи агенти Немачке и Италије, који су уносили забуну и вршили саботаже. Многи официри су одбили да се боре. Хитлер је напао Југославију  без објаве рата 5. априла у 22 часа, препадом на граничне карауле. Око два ноћу Немци су заузели канал на Дунаву, а око пет и десет бомбардовани су и аеродроми.Изненађење је у потпуности успело.

Жртве пуча

У бомбардовању 6. априла 1941. године страдала је Народна билиотека у Београду. Рат је завршен за дванаест дана, а југословенска војска се распала као и цела држава. Споразум о примирју (капитулацији) потписан је 17. априла 1941. године.

У бомбардовању Београда 1941. погинуло је 3.000 људи. Порушено је 627 зграда, веома оштећено 1.601 зграда, делимично оштећено 6.829 зграда, укључујући део зграде Старог двора. Тешко је оштећена Вазнесењска црква у којој је било верника, који су дошли на Васкршње јутрење.Тако су извршиоци пуча проиграли  судбину целог  једног народа и српске земље. Само за једну једину ноћ пучисти су прокоцкали све оно што је било стварано од Карађорђевог устанка 1804. па све до 1941. године.

Реторско питање

До данашњег дана прећуткује се одговор на питање – да ли је било паметно ући у рат са доста надмоћнијом војском (сигурно једном од најјачих на свету), а при том се добро знало какво нам је окружење и да смо у заједници имали Хрвате, те да су и Руси имали неки вид споразума са Немцима. Исто тако, добро се знало каква нам је стратегија и војна (не)опремљеност. Смер сигурног страдања доста јасан, као и циљ мале масе несвесних људи који су народ одвели у сигурно и велико страдање. На крају су све то искористили мудро они Срби који нису били достојни да се називају Србима! За улазак у рат ипак је требало сачекати боље и погодније прилике. Лажу они који кажу да је народ као  трава – косиш га, а он се подмлађује (како рече Милутин). Шта ће ти држава, поља, оранице, села, ако немаш народ. Искуства у страдању су нам огромна, а где нам је мудрост да из грешака нешто научимо, уместо што све то олако прихватамо?

Приредио – Ђорђе Бојанић
Извор: Српска историја

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја