Повежи се
На врх

Кнегиња која није дочекала да буде крунисана са краљем

Када је краљ Петар I Ослободилац крунисан после доласка на чело Краљевине Србије, једно место је било упражњено. Није било круне за краљицу, јер је Петрова супруга, кнегиња Зорка, преминула 1890. године, у својој 24. години живота.

О кнегињи Зорки се зна да је била прво, од укупно дванаесторо деце црногорског кнеза, касније краља Николе I Петровића и кнегиње Милене . Једна од њихових ћерки, Јелена, била је касније италијанска краљица, а због преране смрти Зорка није дочекала да буде краљица.

Кнегиња Зорка рођена је 1964. на Цетињу, крштена је на Светог Саву, а кумство је прихватио српски кнез Михаило Обреновић, који је тада владао Србијом. Идејне и политичке везе у оквиру чвршћег заједништва Београда и Цетиња, ово кумство је потврђивало на најбољи начин. А у народу будило је велике наде да ће Љубица – Зорка – како је кнегињица названа на крштењу – постати симбол нове љубави и зора новог доба.

Лични секретар  кнеза Михаила написао је да је кнез одредио изасланике. Издвајамо одломак који се односи на ово крштење:

– Декембра 28, 1864 гледасмо дарове које је Кнез Михаило спремио свом кумчету на Цетиње. Три велике свеће, шест свилених красних кошуља, шест свилених атласних повоја, шест капа, златобисерне папучице, атласни јорган, фистан од атласа, либаде од вишњеве кадифе, тепелук од крупна бисера, једну златну гривну. А другим ситним стварима не знам ни броја ни имена – написао је секретар.

Зорка је детињство провела на Цетињу до 11 године, где су је учили цетињски учитељи и Швајцаркиња. Кнегињу су затим послали у Русију да у Смољнском Институту (где су се васпитавале девојке из најугледнијих породица руске аристократије) настави школовање. По завршетку школовања враћа се на Цетиње. Почетком 1883. на Цетиње долази кнез Петар Карађорђевић. Намера му је била да се на Цетињу ожени, зближи са Црногорцима и да се ту досели и живи са породицом. Запросио је младу и лепу кнегињу.

– Долазак Петра Карађорђевића на Цетиње и његова веридба с кнегињом Зорком Петровић – Његош није била по вољи противницима ових двеју династија, али је зато тај чин с радошћу прихватио српски и црногорски народ који је у крвном сродству гледао потврду за будућу заједницу. Петар Карађорђевић је, након свргавања свог његовог оца, кнеза  Александра са престола 1858, лутао од једне до друге европске државе, покушавајући да нађе, како спонзоре, тако и политичку подршку за своје владарске амбиције. Младу Зорку је наводно упознао у Паризу, где су се нашли случајно, преко заједничких пријатеља, мада је реалнија верзија у којој је брак био брижљиво уговорен политички потез – наводе хроничари тог времена.

Овај брак се мора сместити и у контекст тог времена. Односи Србије и Црне Горе од доласка на власт књаза Николе били су променљиве природе. Како су скоро истовремено дошли на власт, кнез Михаило и књаз Никола су отпочели и преговоре о заједничком деловању на неким пољима, превасходно ослободилачке природе.

Књаз Никола у својим мемоарима пише како је, неколико месеци након што је дошао на престо, кнез Михаило у Црну Гору упутио свог човека од поверења – Вука Караџића, да пренесе поруке пријатељства, предлоге о наставку финансијске помоћи Србије и планове за ослобођење од Турака. Међутим, није наишао на потпуно разумевање, јер су идеје о ослободилачкој борби, а умногоме и о ономе што ће се након тога десити, биле знатно другачије на Цетињу и у Београду.

То неслагање је имало и једну ширу димензију – док је Црна Гора била најозбиљнији експонент руске политике на Балкану, уз кључну руску финансијску помоћ, Србија се, под Обреновићима, у својој борби за слободу највише ослањала на Аустроугарску. Тако су велике силе почеле још један обрачун преко малих балканских држава.

– Петроград је гледао благонаклоно на новонастали брак Петра Карађорђевића и Зорке Петровић. Руски цар Александар III је био кум младенцима, дарови које је послао на Цетиње били су импресивни, а у тројству братских династија, удруживање две које су имале његову подршку могло је Русима само да иде у прилог. Аустријска штампа је нашироко писала о венчању, које је тих дана била главна тема. Највећи део тадашњих листова је на новонастали брак између црногорске принцезе и Карађорђевог унука, гледао као на ствар уперену против Аустрије, или барем њиховог савезника, Србије – стоји у историјским списима,

Из бечког двора су књазу Николи у низу депеша ставили до знања да га сматрају одговорним за понашање Петра Карађорђевића, а свадбу су схватили као одговор Русије на преузимање њиховог важног савезника на Балкану. Упута представницима Аустрије је била да на свадби потпуно игноришу Петра Карађорђевића и његову фамилију, а тако је поступио и сам аустријски цар у телеграфској честитки, упутивши своје лепе жеље искључиво породици Петровић.

После убиства кнеза Михаила односи Србије и Црне Горе хладе се а династијска борба јача и удаљава народ од жељеног циља. Венчање Петра Карађорђевића, који је тада имао 39 година и кнегиње Зорке(19) обављено је у  Цетињском манастиру 30. јула 1883. године. Свадбено весеље, као и претходна веридба, приређена је по народној традицији, с многобројним гостима који су једва могли да се сместе на мали простор Цетиња. Тога дана у подножју Ловћена слегло се готово сво становништво. По народном обичају певало се, пуцало, здравице су се низале а народ је желео да види Карађорђевог унука сада „зета Црне Горе“ и кнегињу Зорку, његову невесту, одевену „у златом извезено црногорско одело“ како су извештавали тадашњи новинари.

– У Башти кнежевој била је трпеза за 2.000 гостију са Цетиња и све остале Црне Горе. Весеље и одушевљење било је велико, цетињски песници спремни да увек поздраве дворски догађај пригодном одом, сада су се утркивали у епском глорификовању догађаја. Сачувана је у потпуности дужа песма у десетерцу „Женидба Књаза Петра Карађорђевића са Књегињицом Љубицом –Зорком“ – јавио је дописник новосадске „Заставе“.

Занимљиво је да су истог дана младенци отпутовали на свадбени пут у Париз, а по повратку су се настанили у Цетињу. Кнегиња Зорка је свом супругу родила петоро деце:

– Јелену, рођена 23. октобра (4. новембра) 1884. године. Била је супруга великог кнеза Ивана Константиновича – која је с децом 1917. године срећно избегла судбину царске породице у Русији. захваљујући својој храбрости и сналажљивости, као и помоћи српског посланика у Санкт Петерсбургу  Мирослава Спалајковића, док је њен супруг , као најближи рођак царске породице Романов стрељан. Јелена је умрла 1962. године.

– Милену, рођена 26. априла 1886, умрла као дете 22. децембра 1887.

– Ђорђа, рођен 27. августа (8. септембра) 1887, а који је једини живео и умро у отаџбини, у Србији. 1909. је одустао од свог права на краљевство у корист свог млађег брата Александра. Умро 1972. године.

– Александра, рођен 4. децембра (16. децембра) 1888, називан витешки краљ Александар Ујединитељ. Био је други краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1921-1929), а касније и Краљевине Југославије (1929—1934). Група завереника га је убила у Марсељу, 1934. године.

– Андрију, рођен и умро 1890. године.

Карађорђевићи су живели на Цетињу а онда је цетињска резиденција постајала све теснија, па су  одлучили да саграде нову на барској обали. Названа је Тополица, по Петровом родном месту Топола у Србији и налази се на барској риви. На два висока јарбола, у угловима дворишта, виориле су се Српска и Црногорска застава.

Како су описивили хроничари, кнегињица Зорка била је наочита, средњег раста, елегантна, правилних црта, изразита црнка, духовита, понекад цинична, енергична и веома образована. Ликом и достојанственим држањем а нарочито изразитим црним очима од све кнежеве деце највише је личила на оца. Она беше прави „татин син“ – како јој је тепао кнез Никола.

Касније су је описивали као одлучну жену, амбициозну, која је покушавала да се меша у политику и да намеће своју вољу. Настојала је да се цела Црна Гора стави у службу Карађорђевића у њиховој агитацији према Србији, уз идеју југословенства.

– Међутим, главна преокупација кнегиње Зорке за живота била је да њен супруг постане краљ Србије, те је стално била трудна у намери да претенденту на српски престо остави што више потомака. Умрла је у марту 1890. године, убрзо после порођаја и рођења последњег сина Андрије, који је такође преминуо неколико дана после своје мајке. У жељи да помогне својој супрузи, краљ Петар је позвао лекаре из Беча, али несретној кнегињи није било помоћи. Умрла је са речима: „Биће краљ!“ мислећи на Петра Карађорђевића, што се и остварило 13 година касније, након Мајског преврата. Сахрањена је на Цетињу, код манастира Свети Петар, али када је изграђена Задужбина краља Петра I на Опленцу, пренета је тамо 15. марта 1912. Године.

Иако је кратко живела, кнегиња Зорка је оставила велики траг у историји као спона Србије и Црне Горе и као мајка југословенског краља Александра I Карађорђевића.  Била је свесна да је Карађорђев унук дошао да с њом, ћерком Дома Његошева, продужи лозу и оствари снове предака. Али где је та Србија, та лепа Шумадија о којој се толико прича? Огроман простор српске земље којим још увек влада туђин раздвајао је Србију од Црне Горе и тешки политички проблеми делили су је од дома Карађорђевића. Нико није могао ни да наслути да кнегиња Зорка никада неће видети Србију и Шумадију.

После Првог светског рата београдске госпође и госпођице основале су Друштво „Књегиња Зорка“ које је наставило њен хуманитарни рад и радило је све до 1941. године. У знак поштовања Београдска општина јој је доделила у ужем центру града улицу, а народ је из симпатија према кнегињи Зорки Карађорђевић прозвао „Зорина улица“.

Друштво „Књегиња Зорка“, 1926. године подигло јој је на Калемегдану споменик, први споменик жени у Србији. Тај споменик, рад вајара Стаменка Ђурђевића налазио се на Великом Калемегдану с десне стране од споменика Захвалности Француској. После Другог светског рата кнегиња Зорка морала је да уступи своју улицу, за следећих педесет година, црногорском комунисти  Ивану Милутиновићу, а споменик на Калемегдану  је одмах уклоњен из идеолошких разлога, док је постамент заузела биста политички подобније личности.

Синиша Костић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Историја