Повежи се
На врх

Како је настала Краљевина СХС

Краљевина Србија је била прва држава у Великом рату која је објавила своје ратне циљеве, што је учињено 7. децембра 1914. године на заседању у Нишу, у форми владине изјаве коју је усвојила Народна скупштина. Који је значај доношења Нишке декларације, које историјске околности су условиле њено устројство и како је утицала на даљи ток историје балканских народа?

Између живота и смрти

Пре више од једног века, Краљевина Србија истакла је да међу ратним циљевима наше земље нису искључиво српски интереси и уједињење Срба, већ и југословенски – уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, чиме је српска влада југословенско питање поставила као приоритетан циљ националне и државне политике. Предуслов за стварање ове државе био је избијање Првог светског рата. Народна скупштина је усвојила декларацију у Нишу 1914. године, којом се залаже за “ослобођење и уједињење све неслободне браће”, a донета је у згради Официрског дома у Нишу, где је заседала Скупштина Краљевине Србије од јула 1914. до октобра 1915. године. Споразум, за који се касније усталио назив Нишка декларација, гласи:

„… Уверена у одлучност читавог српског народа да истраје у светој борби за одбрану свог огњишта и своје слободе, влада Краљевине сматра као свој главни и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан завршетак великог војевања које је, у тренутку када је започето, постало уједно борба за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси. У тој борби српски народ нема избора, јер се између живота и смрти не бира. Он је на њу принуђен и водиће је с истом онаквом неслагомљивом енергијом, са каквом се пре сто година борио за своје васкрс из Косовске гробнице .“

Доношење Нишке декларације, фото: Илустрована историја Србије

Пашић против Словенаца

Изјаву о ратним циљевима дала је нова, коалициона влада, састављена од представника Радикалне, Самосталне радикалне и Напредне странке. Том владом, замењена је „старорадикалска“, у време друге аустроугарске (Поћорекове) офанзиве или „казнене експедиције“, када се водила борба за опстанак државе. Нишка декларација је требала све своје снаге да стави „у службу велике ствари – српске државе и српског, хрватског и словеначког племена“. Никола Пашић, тадашњи председник нове владе, није био састављач Нишке декларације, као њен творац обично се наводи првак, Милорад Драшковић.

Никола Пашић, фото: Нишке вести

Пашић није био склон објављивању ратних циљева у првим месецима рата, али се касније придружио иницијативи и као шеф владе, учествовао у редиговању декларације. У току тог посла, из предлога декларације избачени су Словенци, што се може приписати само Пашићу и његовим „старорадикалима“. Један од ретких Словенаца у Србији, Нико Жупанич, приписивао је себи заслугу што су Словенци, ипак, обухваћени Нишком декларацијом, упркос одлучном Пашићевом ставу да је о Словенцима „прерано говорити“.

Краљевина не пристаје на уцене

У Паризу је у пролеће 1915. године, формиран Југословенски одбор од стране аустроугарских емиграната. За председника је изабран  Анте Трумбић. „Антанта“ је тада понудила Србији потписивање „Лондонског уговора“, 26. априла 1915. године. Уговор се односио на стварање Велике Србије. Савезници су понудили Србији Босну и Херцеговину, Славонију, Срем, Бачку, јужну Далмацију и северну Албанију, али без Македоније и дела Баната.    Србија је одбацила споразум пошто није била спремна да одустане од Македоније, а компромис између ставова српске владе на челу са Николом Пашићем и Југословенским комитетом, нашао се у Крфској декларацији 20. јула 1917. године.

О том периоду, нишки историчар, Александар Динчић, каже да је Србија била изложена великим притисцима са свих страна: „Пашић је у почетку рата био поборник Балканског савеза. Међутим, чим је чуо да савезници, тј. силе Антанте покушавају да придобију неутралну Бугарску на истој страни, обећавајући Македонију, а од Румуније јој нуде Добруџу, онда је он балкански савез преусмерио на југословенску идеју. Није желео да разматра политику компензација – територијалних уступака на штету Србије. Српска војска односи победу у Церској бици, али Турска у новембру улази у рат на страни Ценралних сила. Тада је у јеку Колубарска битка и српско одступање. Нишка декларација се доноси у тренутку велике српске противофанзиве у Колубарској бици и савезничких притисака да Србија попусти по питању Бугарске и Италије. Како би спречио да савезници, користећи тежак положај српске војске, отимају Србији територије, Никола Пашић ставља савезнике пред готов чин Нишком декларацијом. Тачније, српски политички врх. Нишка декларација је била нужна мера српске владе у указивању савезницима на то да је српска влада изабрала пут југословенства, тј. уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, а не да се територије узимају и дају Бугарској и Италији како би ушле у рат и како би се Балкански савез очувао „, истиче Динчић.

Јединством против окупатора

Официрски дом Ниш, фото: Нишке вести

Још један разлог за југословенски ратни циљ Србије крио се у идеолошком пропагандном слабљењу Аустроугарске изнутра. Наиме, хрватске регименте на Дрини, у којима је био „цвет“ Загреба, чинили су најогорчени војници на фронту. Ако би се те снаге „охладиле за Аустрију“, војна снага црно-жуте монархије била би више него преполовљена. Нишка декларација имала је за циљ да „охлади“ главе Хрвата и других Југословена у Аустроугарској војсци и да их загреје за идеју јединства. Крајем септембра 1914. забележено је да су сви српски војници певали „Лијепа наша“ и „Ој Хрватско још поживи“ пре сваког напада. Било им је одговорено плотунима. Историчар нишког Народног музеја, Небојша Озимић, рекао је да је отпора према стварању заједничке државе било и у Србији и у Хрватској. „Најогорченији противници ван политике били су војвода Степа Степановић и Живојин Мишић, тако да су сви у Хрватској желели овакав савез само док прође први удар ослободилаца. Стварање нове државе и њеног Устава 1921, јасно су показали да хрватски политички врх углавном није био за заједничку државу, тражећи конфедерални статус Хрватске „, истакао је. Изношењем југословенског ратног циља, Србија је силама Антанте понудила велику државу, која би представљала један од стубова стабилности у послератној Европи тог времена.

Озимић каже да Нишка декларација којом су створени темељи нове државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, има још једно важно упориште: ,,Стварање Краљевине СХС погодовало је ратним савезницима Србије којима је Совјетска Русија почела да прави проблем. Ширење Совјетског Савеза дошло је до северних граница Србије, због чега је на мировној конференцији у Версају дозвољено проширење граница новонастале државе.“

Остварењем југословенског ратног циља, испуњена је насушна потреба Србије за рушењем Аустроугарске, која је дуго представљала претњу за опстанак народа на Балкану. Озимић сматра да је Нишком декларацијом Србија више изгубила, него добила и да је ,,данас више него очигледно да је стварањем нове Краљевине највише изгубила Србија која је у рату поднела огромне жртве, док су њени тадашњи ратни противници, али и каснији, у Другом светском рату, били највећи добитници. Та ситуација је у српској књижевности најлепше и најверодостојније дочарана у роману Данка Поповића ,,Књига о Милутину“.

извор: Нишке вести

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Новости