Повежи се
На врх

Иван Мештровић: Голијат у телу Давида

Величина човекове физиономије обично не описује величину његовог духа. Уметницима је величина духа непропорциналана величини тела, обично је много већа. Неретко њихова дела бивају украс неких кућа, прелепих башта, а ако имају среће, и неких градских знаменитости. Дела овог аутора красе тргове, тврђаве и знамените грађевине наше земље, сматрају се највећим културним  благом- ово је прича о „Голијату“ краљевског вајарства и скулпторства, о Ивану Мештровићу.

Детињство у митовима

Иван Мештровић, фото: Wiki

Рођен је 1883. године у месту Врпоље, Славонија. Одрастао је у Далмацији, тачније у селу Отавице, родном месту његових родитеља. Отавице су оставиле навећи утисак на младог Мештровића. Одрастао је на епским причама, како хрватске, тако и српске књижевности. То је утицало на Ивана да формира политичке ставове, панславенисте и југословена, што ће се касније у животу и мењати. Са 16 година одлази у Сплит, где постаје шегрт у једној каменорезачкој радњи. Харолд Билинић, власник радње, приметио је таленат младог Мештровића и хтео да му помогне при школовању. Преко супруге, која је била средњошколски професор, успели су да пронађу једног имућног власника рудника, који живи у Бечу, да финансира школовање Ивану. Иван је започео студије у Бечу, и уз бројне проблеме, успешно их је завршио у најкраћем могућем року. Немачки језик је савладао за свега неколико месеци.

Почетак велике приче

Прва изложба била му је управо у Бечу, 1905. године. Дела на овој изложби била су у стилу Сецесије. Ово је први огроман успех за уметника почетника. Управо после те

Макета Видовданског храма, фото: РТК

изложбе скупиће довољно новца да израђује нова дела и учествује на светским изложбама.  Подршку су му, највише, пружали жена Ружа и кум др Лаза Поповић. Током 1908. Године сели се у Париз. Тада постаје светски признат. У Београд се сели 1911. године, а убрзо и у Рим. Током боравка у Риму се дошколовавао, поучавао је античке скулптуре. Тада је, на светској изложби, примио награду за макету Видовданског храма. Током рата није могао да се врати у Сплит, због свог негативног става према аустроугарским властима. Квалификације и успех су га сврстали у сам врх друштва, те је био изабран за члана Југословенског одбора, који се залагао за стварање државе свих Јужних Словена. Током рата излагао је у Кану, Паризу, Лондону и по Швајцарској.

Краљев лични пријатељ

По завршетку рата нашао је нову љубав – Олгу. Њоме се оженио и имали су четворо деце. Од 1922. године живели су у Загребу, где је постао професор и директор Културног института града. Волео је лета да проводи у Сплиту, који му је био омиљени град.  Наставио је да излаже своја дела. Путовао је по свету, Америци, Африци, Блиском истоку, и тамо их излагао. Био је велики пријатељ краља Александра, па се може описати и као уметник близак двору. Стварао је и по налогу краља, који је био одушевљен делима овог изванредног уметника. Комунисти и усташе су касније тврдили да Мештровићу није плаћено, међутим то није тачно. У овом периоду је стварао највише скулптура из српске историје. Његове

Његошева статуа

скулптуре су красиле, а неке још увек красе, Бели двор у Београду. За време периода Краљевине СХС, настају нека од Мештровићевих највећих дела као што су: „Повјест Хрвата“, „Светозар Милетић“, „Милош Обилић“, „Индијанац“, Споменик незнаном јунаку и многи други. Осећао је велику аверзију према Хитлеру, зато је и одбио да посети Берлин. Према Италији је такође осећао својеврсни презир. То је било због претензија на територију Далмације, коју је Мештровић неизмерно волео.

Далеко од Сплитске ривијере

„Повијест Хрвата“, фото: www.royalfamily.org

Док је Иван стварао, политика се заоштравала. Дошло је време да се опет узму пушке и крене у рат, овог пута много крвавији. На почетку Другог светског рата, Загреб постаје престоница НДХ (Независне Државе Хрватске). Иван се нашао опкољен непријатељима. Усташке власти су добро знале његов став о вођама окупатора, те су га на кратко затворили, али заробљеништво није дуго потрајало. Како је НДХ била клерофашистичка творевина, инструкције је, осим од надређених фашиста, примала и од католичког клера. Алојзије Степинац, злогласни бискуп, примио је из Ватикана депешу да се Мештровић ослободи. Боравак у Риму се исплатио вишеструко. Након рата, Иван одлази у Америку. Добио је позив комунистичких власти да се врати у земљу, али је он одбио уз образложење да не жели да живи у комунистичкој земљи. Током 1946. године се запослио на Универзитету Сиракуза у савезној држави Њујорк. Добио је и америчко држављанство. Везе са Југославијом никада није прекинуо, послао је око 400 скулптура у родну земљу. Само једном се вратио у Хрватску, током 1959. године, када је последњи пут боравио у Сплиту. У мемоарима је покушао да се дистанцира од своје прошлости, а разлог томе је непознат. Наводно је по повратку у Хрватску тражио да се његова дела, а посебно дело „Повјест Хрвата“, врате на територију Хрватске. Образложење је било то да је он краљу сва дела „само посудио“. Смрт деце, Твртка и Марте га је јако погодила. Направио је четири скулптуре у знак сећања на децу. Умро је 1962. године у савезној држави Индијана. Посмртни остаци пренети су у Отавице где је сахрањен у маузолеју који је дизајнирао током 30-их година 20. века.

Смртникова бесмртна дела

Дела Ивана Мештровића оставила су неизбрисив траг у историји краљевине. Једна од најпознатијих скулптура које је израдио била је „Повијест Хрвата“, која је направљена по налогу краља Александра I Карађорђевића. Представљена је као жена у далматинској ношњи, загори, и завршена априла 1934. године. Идеја краља Александра је била да један део двора краси статуа „Краљевић Марко“, а други „Повијест Хрвата“. Често се називала и „Загорка“, због ношње. Син Ивана Мештровића, Мате, након распада Југославије је тврдио да његовом оцу није плаћена израда ове статуе. Међутим, у архиву су остали сви рачуни и утврђено је да је плаћен са више од

Кип Победника на Калемегдану

250.000 динара. Просечна плата у то време била је око 3.000 динара. Можда и највећи пројекат био је Споменик незнаном јунаку на Авали. Он је завршен 1938. године, а изградња је трајала четири године. Гранит за изградњу је допреман из каменолома у близини Мостара. Маузолеј се налази на каскадним степеницама, има два улаза и кипове жена у ношњи из свих делова Југославије. Инспирација за овај велелепни споменик била је гробница персијског цара Кира, коју је саградио Александар Македонски. Видовдански храм био је пројекат који никада није заживео. Идеја је била да се изгради монументална грађевина на месту Косовске битке. Маузолеј палим јунацима требало је да буде дугачак 250, а широк 200 метара, украшен статуама јунака. Макета је изложена први пут у Риму 1911. године, па у Лондону 1915. године. Након Првог светског рата макета се враћа у Београд, а после серија изложби у Америци током 30-их година прошлог века, губи јој се траг. Нађена је шездесетих у Њујорку и враћена у Београд. Од 1971. године се налази у Крушевцу. Статуе које су направљене за храм су данас изложене у Народном музеју у Београду. Ако је Микеланђело имао „Давида“, Мештровић је имао свог „Голијата“. То је „Победник“ – кип који и данас краси нашу престоницу. Победник је најфотографисанија статуа у Београду, а можда и у Србији. Кип нагог мушкараца, са мачем у десној и орлом у левој руци. Првобитна идеја је била да се он постави на Теразијском платоу, али због чињенице да је наг је одлучено да се не излаже у центру града. Није никада откривено да ли је намерно окренут према Аустрији. Споменик Његошу у маузолеју на Ловћену је тежак 28 тона. Већина дела овог познатог аутора се данас налази на територији некадашње Краљевине Југославије, али има и неколико скулптура у Америци.

Југословенски патриота и човек који је створио неки други свет речи су које најбоље описују Ивана Мештровића. Уживао је у послу који је обављао, а дела сведоче о томе колико је дара имао. Иако је имао заокрет у ставовима на самом крају живота, он и даље остаје велики пријатељ краља Александра и највећи скулптор наше земље, можда и Европе, у периоду између два рата.

Н. Компасић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Новости