Повежи се
На врх

Исидора Секулић – Из пера српске великанке

,,Ми смо они који су имали веселе дане и свете ноћи, ми смо губили редове људи али пунили редове догађаја, ми смо били земља старих јунака и младих војника, ми смо писали историју 1912. година кад смо остали без наде и тукли се без страха. Година кад су се узиђавале жртве, кад се певало уз сузе, оштре ударце смрти, кад се на међи јутарњег и вечерњег руменила точило руменило крви.“

Исидора Секулић

1912. година

,,Ноћас је прошуштала последња ноћ 1912. Будни смо били у последњој ноћи 1912. и освајало нас је неко тешко и озбиљно сазнање, и падало је на нас једно широко и силно осећање времена, историје и судбине народа.  Прошла је 1912. али још стоје она по земљи писана скрлетна слова претње и црвене гримасе освете, и још по улицама лети питање: Шта нам је била 1912? Била је година стварања јер се стварањем добија корен живота. Година кад су се узиђавале жртве, кад се певало уз сузе, оштре ударце смрти, кад се на међи јутарњег и вечерњег руменила точило руменило крви.

Била је година кад вера престаје да бива плитко лицемерство и кад радости нису више свакидашњи греси. Кад спољашња реч постаје унутрашња реч и осећајна и мисаона агресија, што јасно, опредељено и постаје дело.  Година кад смо остали без наде и тукли се без страха. Година кад је кретање најзад постало облик, од феномена постала идеја, кад се доказало да у српству нису исцеђени карактери и да косовски симбол није укошена слика. Била је то година у којој су се лечила велика очајања и крвљу спирао мрак са слепих очију и на заставама наше војске пронела она страшна правичност историје која убија и слабе и јаке и добре и зле, и која жели да дан весеља у једном логору буде дан туге у другом и света ноћ једнога војника буде срамна ноћ другога.

Ми смо они који су имали веселе дане и свете ноћи, ми смо губили редове људи али пунили редове догађаја, ми смо били земља старих јунака и младих војника, ми смо писали историју 1912.! Дух и инстинкт наше расе загрљени се дигли и пошли у бој, запевао је мотив младог националног живота, доказало се да мач у нашим рукама није мач самоубица, трезна и свесна је улазила у покољ војска српског краља. Блато је пило лепу младу крв, божја милост је дошла преко мртвих и смрвљених срдаца, али оно што је било мртво опет је живо. И кад прође зима, с капљицама пролетњих киша, мешаће се сузе ослобођених и срећних, и богата ће бити жетва 1913. куда је пролазила српска војска 1912.

Исидора Секулићева  –  (Политика, 1. јануар 1913. године)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Записи