Повежи се
На врх

ИНТЕРВЈУ: Шта је чудесно у „Чудесном свету Дунђерских“?

Дух Војводине изнова је бљеснуо старим сјајем, када је „Чудесни свет Дунђерских“ широким уметничким замахом оживео панораму бајковитих знаменитости и лепезу ликова некадашње ризнице културе и просвећености на овим просторима. О инспирацији, мотивима и идејама које су покренуле чудесан свет наше прошлости, сазнајемо од идејног творца пројекта, режисера, текстописца, уметника, магистра књижевности, Зорана Суботичког.

– Као што многи знају, а вредно је подсећања, Дунђерски су били једна од најмоћнијих српских породица Аустроугарске монархије. Били су озбиљни велепоседници, трговци, градитељи, у сваком смислу људи свога времена, али и далеко испред свог времена, у многим сегментима привредног и јавног живота старе Војводине. Истовремено, били су и велики добротвори и задужбинари, окупљали су око себе и помагали најумније људе свога доба –  открива Суботички у интервјуу за „Краљевину“.

КРАЉЕВИНА – Шта је по вама чудесно у ,,Чудесном свету Дунђерских“?

Зоран Суботички

Зоран Суботички – Дакле, ствар је угла посматрања: мени је све у животу те породице чудесно и трудим се да свој угао гледања поделим са другим заинтересованим људима садашњице….То је питање интерпретације, не пуког сабирања чињеница. Животи појединих чланова те породице несумњиво су одличан „материјал“ за уметничку обраду, инспиративни су, интригантни, побуђују машту…Погледајте само како људи реагују, рецимо, на градитељску заоставштину Дунђерских, на њихове дворце, палате… Уздаси и дивљење! А то су само трагови  спољашњег сјаја… Моја је идеја да ту заоставштину Дунђерских, и материјалну и нематеријалну, треба паметно искористити, показати је широј јавности у својој раскоши и чудесности.

Како се родила потреба за једним оваквим пројектом и како је текао пут од идеје до реализације? Који је његов основни циљ?

Ми живимо подуже време у простору „расуте баштине“, недовољне бриге о  заоставштини наших предака. Није тешко доћи до идеје да баштину не треба само очувати, него је и „учинити живом“. Није ни мени било тешко да дођем до идеје о форматирању пројекта којим би се баштина Дунђерских ставила у фокус, за почетак, уметничке интерпретације, па културно – туристичке како би се што већем броју људи та заоставштина приближила. По мени, Дунђерски су бренд Војводине и њихово градитељско, економско и духовно наслеђе представља одличан импулс за креативан однос према историји, локалној историји. У свим општинама и градовима у којима су Дунђерски оставили неког трага могуће је окупити креативни потенцијал који би се бавио том заоставштином, учинио је живом. И то је суштина пројекта Чудесни свет Дунђерских – искористити њихову заоставштину на најбољи могући начин, на корист заједнице у којој се та заоставштина налази…

Аутор сте и представе „Од раја до безњенице“ која је саставни део пројекта и наишла је на велико одушевљење публике. Који Вам је био лајтмотив као режисеру?

Постоје две велике теме у западњачкој књижевности: то су Љубав и Смрт. И Лаза Костић је у стварању своје лабудове песме – Santa Maria della Salute  следио ту дугу традицију која сеже од провансалске трубадурске поезије и која се захваљујући Дантеу и Петрарки наметнула као својеврсни код, меритум описа Љубави. Захваљујући тој теми, али и стварном односу Лазе Костића и Ленке Дунђерски, потрудио сам се да дочарам публици шири контекст у којем обитава породица Дунђерски, да приближим публици оно што сам назвао „дворска култура Војводине“, најзад да покажем шта је то чудесно у Чудесном свету Дунђерских… По мени, то су – људи, дакле сами Дунђерски и њихови пријатељи.

Представа је аутентичан спој уметности, културе, историје, књижевности (поезије), музике, љубави, обичаја на некадашњим дворовима…Шта Вас је од свега највише инспирисало као аутора на стварање овако комплексног уметничког дела?

Моја почетна амбиција је била скромна: хтео сам да напишем и поставим један „драмолет“ који би био саставни део туристичке понуде дворца Богдана Дунђерског, да људима који дођу у дворац понудим нешто више смисла, садржаја, духовности и да им боравак у том дворцу учинимо незаборавним. На срећу, резултат онога што сам написао превазишао је ту скромну почетну амбицију и представа је почела да „живи“ свој независни живот као посебан уметнички артефакт изван тог дворца. Једино што сам задржао је да се представа изводи искључиво у дворцима, палатама и здањима од културно-историјског значаја. Што се тиче избора теме, ту такође нисам имао дилему: напросто желео сам да у нашу „дворску културу Војводине“ сместим нашег Ромеа и нашу Јулију, условно речено дабоме… Представа је за две године постојања изведена више од 50 пута у атрактивним здањима попут двораца у Кулпину, Ечки, у палатама у Зрењанину, Панчеву, Новом саду, Суботици, Текелијануму у Будимпешти, наравно у Србобрану, Бечеју, Челареву…

Сматрате ли да су још неке од познатих породица попут Дунђерских, које су задужиле наш народ инвестицијама, доброчинствима и поштењем, заслужиле да буду тема сличног пројекта и које конкретно?

Бавећи се самим Дунђерскима неминовно сам се позабавио и другим задужбинарима и задужбинама. Шокиран сам чињеницом колико нам није стало до тих задужбина које дуже време представљају „мртав капитал“. Сви ти задужбинари су остављали своју имовину локалном становништву, потомцима својих суграђана, углавном су намене јединствене – за образовање, за културно уздизање народа. Само активирање тих задужбина би умногоме подигло укупан ниво образовања, културни ниво локалних заједница. У питању су огромна средства! Из тих средстава би се, наравно, могла стварати и дела и пројекти слична овом, попут „Чудесног света Дунђерских“. У сваком месту, у сваком селу имате дивне људе чија дела и доброчинства завређују пажњу, да не издвајам сад никог посебно…

Имовина и статус породице Дунђерски доживела је судбину краљевске породице Карађорђевић, којима је све одузето након промене државног уређења 1945. и доласка комунистичког режима на власт. Сваки покушај реституције и повратка бесправно одузете имовине је протекао безуспешно. Какав је Ваш став по питању праведне реституције и повратка драгоцености овим угледним породицама?

То је прва ствар која је морала да се уради, не само због правде, него и због економије, новог социјалног миљеа који се ствара. Реституција се одвија споро, селективно… Постоје ствари које су одмах могле да буду враћене власницима или њиховим наследницима, потомцима, попут земље. Не могу да докучим због чега се отеже са реституцијом… Право власништва је неприкосновено право и на томе треба да почива озбиљна држава.

Познато је да је Александар Карађорђевић посећивао породицу Дунђерски у њиховом дому у Србобрану 1919. где је боравио у тродневној посети код Стевана Дунђерског у циљу сарадње, што сведочи о високом угледу и великом утицају ове војвођанске породице. Ћерка Лазаревог сина, Гедеона Дунђерског, 1922. године званично је именована за дворску даму Марије Карађорђевић, примивши накнадно и Орден југословенске круне IV и Орден Светог Саве III степена. У којој мери се преплићу судбине ове две породице?

Салон у ком је Стеван Дунђерски примио краља

Након Првог светског рата и присаједињења Војводине дошло је до аграрне реформе, односно одузимања земље велепоседницима која је дељена колонистима и учесницима у рату из разних крајева Србије и других делова Југославије. Дунђерски нису били срећни начином на који се реализује та аграрна реформа, није им се свидело то одузимање земље. Хтели су да дају земљу, као национално самосвесни људи који су и те како жудели за присаједињењем са Србијом, а не да им се земља одузима! И то су рекли краљу „у брк“, зато им је краљ у кућу дошао… Наравно да је постојало поштовање, узајамно… Судбина је тако удесила да су након Другог светског рата и Карађорђевићи и Дунђерски проказани, понижени, опљачкани. Искрено се надам да ће се то променити. И мења се, полако.

Н.Е./основна илустрација: ecofeminizam.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Записи