Повежи се
На врх

„Српски двоглави орао и албанска празноглава кокошка“

Нема народа без симбола, али има вештачких нација који немају своје симболе, па су присиљени украсти туђе. Кад ти је бечки двор формирао национални идентитет, најбоље је украсти српске симболе.

Ових дана читав свет обишле су слике албанског играча који рукама прави знак двоглавог орла, а уједно и велике Албаније која има облик орла. Одакле Албанцима двоглави орао на грбу, за „Информер“ је писао хрватски историчар и теолог Горан Шарић.

Горан Шарић, фото: www.opanak.net

Крајем 19. и почетком 20. века највећа фобија Аустро-Угарске и Ватикана била је Србија. Радили су све да спрече прелазак Србије преко Дрине и излазак на Јадран. У ту сврху формирали су нацију од разних номадских племена различитог језика, различите вере, различитог порекла и назвали их Албанци.

Та новостворена нација требала је своје хероје и симболе. За симбол су им изабрали двоглавог орла са грба Немањића, а као главног националног хероја преузели су српског кнеза Ђурађа Кастриотића Скендербега, пореклом из српске породице Бранковића. Скендербегови родитељи нису се звали Рамуш и Љуљета, него Јован и Војислава.

Двоглави орао један је од најстаријих српских симбола и попут оцила, симболизира спајање два света – духовног и земљаског. Симболизира и прожимање истока и запада, као у оној познатој реченици која се приписује светом Сави: „Србија је исток на западу и запад на истоку.“ Налазимо га већ код Хетита у Малој Азији у другом миленијуму прије нове ере. Хетити су били народ сродан Србима и Славенима, који су данашњој Турској наметнули своју власт локалним семитским и хуритским племенима.

За време римског царства користили су га и римски цареви. 19 римских царева рођено је у Србији. Једино је у Италији рођено више римских царева, него у Србији. Један од њих био је и Гај Валерије Лицинијан Лициније, познат по Миланском едикту који је хришћанству дао равноправност, којег је донео заједно са још једним римским царем из Србије – Константином из Ниша.

Према предању и древним родословима, Немањићи су водили порекло од цара Лицинија. Двоглави орао био је симбол Немањића, али и осталих српских средњовековних породица: Лазаревића, Мрњавчевића, Кастриотића… Супротно од оног што папагајски понављају историчари у Србији, двоглави орао није вукао порекло из Византије која под тим именом никад није ни постојала, него га је српско племство истицало као доказ своје независности и права на престо у Цариграду. Сутра ће ти исти историчари учити српску децу да су Немањићи у ствари Албанци, „Нимани“.

Како је српска средњовековна држава свој епицентар имала у данашњој северној Албанији и на Косову, тако је Аустро-Угарска најпознатији симбол српске средњовјековне државе приписала новоствореној албанској нацији.

Али симбол се отвара нама онолико колико смо се ми спремни отворити симболу. У рукама Албанца (који толико воли Косово и Албанију да је више пута одбио позив да игра за тзв. Косово и игра за туђу репрезентацију) двоглави орао не представља чежњу Срба према царству небеском, не представља стапање истока и запада, духовног и физичког, у њиховим рукама то је празноглава кокош напуњена лажима ватиканске кухиње и бечко-берлинске историографије.

аутор: Горан Шарић, хрватски историчар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више у Новости